О патриотском становишту (опет)

Драгомир се Анђелковић, дакле, све на крилима незаборавних парапатриотских (и парапсихолошких) прегнућа претходне поставке Министарства културе, залаже за то да се Бори Ћосићу, писцу, укине национална пензија, јер да је речени Бора Ћосић – рођен у Загребу, умро у Београду, живи у Берлину (аутобиографска белешка) – својевремено, има томе четрнаестак година, изговорио невиђену будалаштину противпатриотске садржине. Јесте, била је то будалаштина. Једино што та несрећна и глупа изјава нема везе са разлозима због којих му је додељена национална пензија. Када би Анђелковић мање писао, а више читао – романе Боре Ћосића, на пример – вероватно не би побркао те две равни. Овако, Анђелковић се мора поучити да је Б. Ћосић, писац романа „Улога моје породице у светској револуцији“ и „Приче о занатима“, те генијалних „Тутора“ (да поменемо само ремек-дела), творац особеног, незаобилазног дела за свакога ко тежи томе да познаје српску књижевност. Управо то је разлог за додељивање националне пензије и тешко да има људи који је заслужују више од Ћосића.

Стиче се утисак да је Анђелковић, однекуд (преко везе?), добавио тапију на тумачење патриотизма, па нам сада, невиђено смарајући, објашњава да шта је то патриотизам – ни шовинизам, ни национализам, већ, нуто ђавла, „позитиван однос према држави” – и у истом се препоручује као арбитар за исправно патриотско понашање (неисправно се, дабоме, има кажњавати). Као патриота нове генерације (побољшан и унапређен) Анђелковић, истини за вољу, остварује известан напредак у односу на претходнике који се убише доказујући да национализам није исто што и шовинизам, те да је национализам, у ствари, „позитиван однос према нацији”, чиста љубав према читавом свету, а нарочито себи. Српском се национализму (становишту), онако духовном и светосавском, лишеном агресивности и зломисли, много ближем хипи-покрету него националосоцијализму (што му злонамерни спочитавају), никада није догодило, као што је познато, да прекорачи границе легитимне одбране. Анђелковићев се допринос своди на то што „национализам” замењује речју „патриотизам”. Остало је неутешно исто.

Проблем је што „позитиван однос према држави” не значи ништа. То је опсењивање простоте. Пука произвољност. Нема у томе одређењу ничег „нормалног”, како се Анђелковић изволео изразити, али има много опасног. Да је Анђелковић, дакле, више читао, а мање писао, знао би да је сваки патриотски акт (ено му га Бушов после 11. септембра) отварање лова на вештице (непријатеље државе). Шта ћемо са онима који, попут потписника ових редова, рецимо, сматрају да баналност, полуобразовање, неразборитост и бусање у прса (рутава) патриотска, нису врлине које држава треба да подржава, нити мисле да држава Србија има права да се према великим писцима понаша као према дрипцима, све и да је писац некад и због нечег извалио глупост? Да им одузмемо пензије, лишимо грађанских права и онако превентивно и патриотски интернирамо?

Претеривање? Никако. Само логички и искуствено изведена последица патриотског становишта.