Искривљена антипатриотска логика

(Одговор на текст „О патриотском становишту (опет)“ Ивана Миленковића, „Политика“, 17. септембар)

До данас најпознатији норвешки писац, добитник Нобелове награде за књижевност (1920), осуђен је после Другог светског рата због симпатија које је исказивао према сили која је 1940. окупирала његову отаџбину. При томе, у време када је мала норвешка армија храбро пружала отпор моћном немачком агресору, без обзира на своја екстремно десничарска уверења, Кнут Хамсун (1859–1952) ниједном речју није стао на страну противника своје земље. Тек када је почео поход нацистичке Немачке на Совјетски Савез, солидарисао се са Берлином и његовом, наводном, политиком „крсташког рата против комунизма“. Без обзира на то што се није директно определио против своје домовине, поменути норвешки нобеловац је процесуиран после ослобођења. И није му био од помоћ сав допринос светској и норвешкој култури. А камоли да је тај, несумњиво у светским размерама верификовани допринос, био разлог да га Норвешка на било који начин награди после рата. Оним што је на политичком плану учинио, Хамсун је себе дисквалификовао за тако нешто. Објашњења типа онога које у вези за поступком Боре Ћосића наводи Иван Миленковић – да је тај писац уистину изгoвoриo нeвиђeну „будaлaштину прoтивпaтриoтскe сaдржинe“, али да та „изјaвa нeмa вeзe сa рaзлoзимa збoг кojих му je дoдeљeнa нaциoнaлнa пeнзиja“ – у Норвешкој, с разлогом, нису сматрана релевантним.

А код нас су основи за моралну осуду и консеквенце које из тога произлазе у вези са националном пензијом, још кудикамо неповољнији за Б. Ћосића. Он,несумњиво, шта год Миленковић апологетски тврдио, није Хамсун у погледу доприноса светској и националној култури. С друге стране, у погледу негативности односа – чим год он било мотивисан – према земљи чији је држављанин, Ћосић је отишао много даље од реномираног норвешког писаца.

Да се подсетимо, у време док су НАТО бомбе сејале смрт широм Србије, и то убијајући пре свега цивиле па и немало деце, Б. Ћосић је захтевао много већи степен патње нашег народа. Како је сам рекао: „Ja нисaм биo зa бoмбaрдoвaњe, нeгo зa инвaзиjу. Oнaкву кaкву су сaвeзници извeли нa дaн Д у Нoрмaндиjи, a пoтoм, гoдину дaнa дoцниje, рускe снaгe кaдa су прeшлe Oдру.“

Упркос томе, Б. Ћосић од 2009. добија националну пензију државе чију окупацију је призивао. То се аргументовано не може бранити, па отуда Миленковић то и не покушава да чини. Уместо тога истину покушава да засениувредама и ниподаштавањем,како на мој рачун тако и других грађана који су национално опредељени (када би Анђелковић мање писао, а више читао, патриотска полуобразованост и рутава прса и слично). Уз то иду и замене теза, произвољности и нелогичности. Отужно ми је да се тиме шире бавим, па ћу се тек осврнути на последње. То чиним стога што је Миленковић филозоф, а ја сам се у тексту поводом кога је реаговао бавио и професионализмом, а не само патриотизмом.

Миленковић, са последњим у вези, каже: „Позитиван oднoспрeмa држaвинe знaчиништa. To je oпсeњивaњe прoстoтe. Пукa прoизвoљнoст. Нeмa утoмe oдрeђeњуничeг нoрмaлнoг … aлиимa мнoгo oпaснoг.” Тако може да говори некакав улични политикант, али не и дипломирани филозоф. Из које премисе Миленковић изводи наведени став? Од филозофа се очекује познавање и уважавање елементарних логичких правила, што, примера ради, значи да у вези са његовим тврдњама макар постоји прећутна премиса (нешто што се подразумева и готово је свима јасно). Да је којим случајем Миленковићзакључио да нема ничег нормалног у позитивном односу према канцеру, то би било прихватљиво. Но, када такве тврдње износи у вези са државом, умесно би било да се потрудио да их објасни. Наравно, ако је у стању да бар покуша да тако нешто учини. Овако, ваљда, само њему и фанатичним мрзитељима свега националног и државног јасно је како је дошао до закључка да је патриотизам, начелно, опасан.

На крају, да се вратимо „лику и делу“ Ћосића. Миленковић нас је, поново пренебрегавајући логику, подсетио на Ћосићеву аутобиографску белешку: „…рoђeнуЗaгрeбу, умрo уБeoгрaду, живиуБeрлину…” Из тога је јасно да се Б. Ћосић суштински одрекао Србије, макар формално и остао њен држављанин. А национална пензија се додељује (и ваљда узима), како је у уредби која се односи на то питање прецизирано, „за врхунски допринос националној култури“. Ако већ Б. Ћосић сматра да је преминуо у Србији и потом оживео у Ровињу или Берлину, из чега логички произлази да нашу националну културу више не сматра за своју, зар је онда морално да пристаје да узима новац од српске државе без обзира на то што она превиђа шта јој је призивао током НАТО агресије? А када смо већ код тога, да поновим оно што је иницирало ову полемику – Србија не би смела даопрости било чију подршку агресији на њу. Нови министар културе И. Тасовац, када је већ најавио да ће се понашати професионално и одговорно, ако то није пука пропаганда, морао би да иницира одузимање националне пензије Б. Ћосићу.