И асовима су колена клецала кад мора да се победи

Кад би се у наредном абзацу „Ријека” променило у „Доњи Срем” вероватно би већину који су били на последњој Звездиној утакмици то подсетило на њу: „Честитке прочитане преко гласноговорника, полетни тонови Звездине клупске химне – све је то створило посебну атмосферу уочи почетка главне утакмице. Но сусрет Звезда – Ријека био је далеко испод декора који га је окруживао. Као да су у неку чувену театарску дворану били пуштени глумци неког дилетантског позоришта. А да гледаоци, који су дошли у свечаном расположењу, оду кућама разочарани – много више је допринела домаћа екипа него момчад гостију.”

Тако пише у „Фудбал”, у коментару с утакмице Црвена звезда – Ријека (2:1), одигране 1. септембра 1963, прве на овом Звездином стадиону. И тада је Звезда примила гол с играчем мање, али је у финишу ипак победила (на педесетогодишњицу је било 2:2). Наводи из тог недељника су из пера Ђорђа Паљића, првог председника Црвене звезде.

„Навални ред „црвено-белих” никако није успевао да изведе нешто смишљено, да силовитом и сигурном акцијом коначно натера ријечког голмана Јантољака на капитулацију. Мелић се више свађао (!) са Рајком Митићем и Мишом Павићем, који су седели на клупи поред аут-линије, но што се трудио да оправда реноме „чилеанца”. Маравић је повремено лансирао своје болиде, једном је и погодио дирек правом бомбом, но сви остали његови покрети текли су као у успореном филму.”

– Играло се по подне, било је доста топло. И заиста су ми ноге биле тешке, – каже Душан Маравић. – Ни нама није било лако, али Звезда је тада била Звезда. Сигуран сам да би неки играчи боље одиграли да су били у Доњем Срему, него у Звезди. Види се да се плаше, немају самопоуздање, јер осећају да је крхко поверење које имају... Некако су недоречени. Не види се напредак. Сви играчи личе један на другога: без боје, мириса, укуса... Осећај је да то није прави професионализам. Али, њихово окружење, транзиција и све што се догађало остављају трагове. Међутим, ако Црвена звезда не може да игра оштри пресинг, што је Доњи Срем боље одиграо већ пред крај првог полувремена, онда то не може да се зове нормална игра Црвене звезде.

„Костић, нервозан због тога што је на необјашњив начин, потпуно неометен, промашио празан ријечки гол у првим минутима, убрзо после тога сударио се са ријечким центархалфом Шангулином и обојица су остали на трави окрвављених лица. Прљинчевић, вредан али без снаге, искупио се изванредним хицем који је Звезди донео победу. А Џаић, иако најмлађи, деловао је старачки безвољно.”

Мелић је био у репрезентацији која је годину пре тога у Чилеу била четврта на свету. Маравић олимпијски победник из 1960. Костић у том тренутку најбољи стрелац у историји југословенских првенстава. Прљинчевић искусни играч који је давао голове и без шансе. Џајић је тада имао само 17 година, а недавно је, сећајући се те утакмице, рекао:

– Ријека нам је тада изгледала као Реал!

Већ наредне недеље он је против нишког Радничког дао гол, а и остали су играли на свом нивоу. Али, било је лакше – прошло је „отварање стадиона”.

„И одбрана није била ништа боља: Ћосић се пожртвовано бацао у ноге, али кад треба да ногом избаци лопту – зове у помоћ своје бекове! Они пак приказују два схватања игре: Милићевић је исувише ангажован да супарника спречи чак и недозвољеним средствима, док је Томић неразумљиво флегматичан. Средњи ред, проглашен уочи сезоне за најбољег у држави, такође је „пливао”. Чопу не лежи место крилног халфа, Владица Поповић може бити срећан што га у недељу није посматрао неко од селектора светског тима, а једино је Васовић играо на нивоу репрезентативца.”

– Има неки флуид који спутава моторику, мисаоност: хоћу да дам максимум, али сам сав импресиониран и – не иде. У свлачионици су нам Митић и Павић говорили да мора да се победи, јер је то историјска утакмица, прва на новом стадиону, – сећа се Томислав Милићевић. – И због те важности смо били укочени. Мислим да се и овај цео тим сада инхибирао... Кад мора да се победи обично испадне другачије. Ја сам више волео да играм на страни, него код куће. Најбоље партије сам пружио у Сплиту, а чувао сам Вукаса. Играо сам оштро, тело у тело и, иако сам низак, обарао сам у таквим сударима и веће од себе, на пример Јерковића у Максимиру. И никада нисам био искључен.

„У сутон пријатног летњег дана, Звездини навијачи су одлазили са новог стадиона некако замишљено. И технички штаб „црвено-белих” гледао је некуд изнад трибина. Само је конструктор стадион арх Сања Радовановић био потпуно прибран: бележио је у нотес шта све сутра треба предузети за довршење новог стадиона,” завршио је први Звездин председник свој коментар с прве утакмице на садашњем Звездином стадиону.

Било је то у тренутку када Црвена звезда први пут од оснивања три године није ништа освојила. Штавише, 1963. је завршила првенство на седмом месту, што је њен најслабији пласман у историји.

Али нико није потцењивао фудбалере, нико им није секао самопоуздање. И прву сезону на свом новом стадиону Црвена звезда је обележила освајањем „дупле круне”.

Можда је садашњи тим далеко од тога. Али, ако стално буде на стубу срама тешко ће се приближити циљу.