Урањање у клоаку

(Реакција на текст „Искривљена антипатриотска логика” Драгомира Анђелковића, „Политика”, 19. септембар)

Да је Драгомир Анђелковић послушао мој добронамерни савет и време утрошено на писање текста посветио читању – књига Мирка Ковача, на пример, а не би лоше било да понекад прочита и оно што сам напише – сада не бих морао да објашњавам елементарне ствари. На пример да се у наслову његовог текста крије логичка грешка. „Искривљена антипатриотска логика” је, по принципу негирања негације, исправна логика. Кривити криво (антипатриотизам) значи исправити га. Извесно је да Анђелковић није имао намеру да ми удели комплимент, али тако је то кад се пуно пише, а мало чита.

Патриотизам као „позитиван однос према држави” јесте поглед на свет (штетан и опасан, додајмо) који никога не обавезује ни на шта, дочим је грађанска лојалност држави нешто сасвим друго. Управо то Анђелковић брка, што се не би догодило кад би више читао. Имамо државу, рецимо, која своје (и туђе) грађане јеврејског порекла (српског, албанског или арапског, свеједно) смешта у сабирне логоре као конститутивни елемент државне политике. Према Анђелковићевом схватању света, политике и патриотизма морали бисмо, као грађани те државе, имати позитиван однос према њој, јер је то патриотска обавеза. Изостане ли позитиван однос, излажемо се ризику да анђелковићи почну да искачу из фрижидера, плакара и новина и све уз дреку нас обавесте да смо мрзитељи свега националног, патриотског и уопште племенитог. Уосталом, све то је било управо тако, искакали су у нацистичкој Немачкој, додуше из брзих аутомобила, корпулентни и пажљиво избријани момци у дугим, црним, кожним мантилима и уредно одстрањивали антипатриотски кукољ од патриотског жита. Имамо државу која у логоре одводи оне који не мисле да је та држава отелотворење раја, како она сама о себи тврди. Двадесетак до тридесет милиона антипатриота, у међувремену, сконча у тим логорима. И шта нам је чинити? Просто. Имамо неговати позитиван однос према тој држави. Зашто? Зато што је Анђелковићу тако дошло. С друге стране, нема разлога да изостане подршка паметним потезима државе. Ето, рецимо, нико разборит није дигао глас против Бриселског споразума који је српска држава, уз становити труд, избоксовала, дочим је, томе насупрот, елементарна грађанска пристојност налагала да се супротставимо истој тој држави када, кроз лик и дело ексминистра културе Петковића, намеће будалаштине попут константинизације српског културалног простора. Истина патриотског становишта је неговање послушничког односа према држави. Патриота је поданик, грађанин је субјект. Патриота послушник спреман на све у име отаџбине, грађанин слободна особа која мисли сопственом главом. Патриотизам је, да цитирам уваженог Емброуза Бирса, последње прибежиште за ништарије. И прво, додао бих. Све остало је млаћење празне сламе. Уосталом, ако је Анђелковићу баш стола до професионалног патриотизма, ено му је војска, ем је добра за кондицију, ем се нема шта смарати непотребним сумњама.

Чему све ово? Не пада ми на памет да своју земљу препустим онима који поданички однос претпостављају памети, кукавичлук хорде појединачној одговорности, мртву традицију живој култури, урлање разговору. Шљам који је себе препознавао као патриоте убио је велике српске писце Бору Ћосића и Мирка Ковача (зато су они „умрли” у Београду, а живели другде), а Србија је исувише мала и исувише порушена земља да би себи смела поново да допусти урањање у клоаку, што јој Анђелковић срдачно препоручује.