Звезду брука 12. играч, а не они на терену

Ко је иоле чуо за Црвену звезду вероватно ће олако за садашње играче, тренера, па и управу да каже да то није она Црвена звезда. Под утиском славне прошлости, из које за сва времена као алем-камен блиста титула европског првака 1991, њени незадовољавајући резултати у наше доба изгледају као нешто што је раније било незамисливо.

И стигло се дотле да група организованих навијача командује фудбалерима, да их јавно понижава... Врхунац је био прекјуче када су им наредили да им предају дресове. Играчи су као јагањци послушно извршили оно што се од њих тражи.

Није брука да се изгуби. Утакмице се и играју зато што не мора да победи бољи, славнији, угледнији...

Није срамота ни да се лоше игра. Наш чувени олимпијски тим је 1952. у Тампереу водио с 5:1 против Совјетског Савеза, па се утакмица завршила нерешено (5:5).

Бекенбауерова Западна Немачка је на Светском првенству 1974, чији је била домаћин, изгубила од Источне Немачке (1:0). Био је то први и једини фудбалски сусрет репрезентација две Немачке и тадашњи европски првак, а потом и светски, није издржао ту психолошку борбу.

Исто тако ни Бразил када је био домаћин Светског првенства 1950. На Маракани, саграђеној да се прослави титула, домаћин је изгубио од Уругваја с 2:1, а био му је довољан реми, па да постане светски првак. Није му вредело ни што је повео.

Дешавају се грешке, чак и највећим играчима. Меси је промашио против Челзија пенал у полуфиналу Лиге шампиона и Барселона је испала. Тери се оклизнуо кад су пенали одлучивали ко ће да буде европски клупски првак и Челзи је изгубио од Манчестер јунајтеда 2008. у Москви.

Из једанаестерца Драган Стојковић није дао гол у финалу Купа Југославије 1988. и бањалучки Борац је постао једини друголигаш који је тријумфовао у том такмичењу. На Светском првенству 1990. исти играч је у четвртфиналу против Аргентине, кад се играло на пенале, погодио пречку.

И за Предрага Мијатовића је бела тачка била – црна. Промашио је у финалу Купа Југославије 1993. и Звезда је победила. На Светском првенству 1998. није био прецизан с 11 метара против Холандије, па је наша репрезентација испала.

У богатој историји Црвене звезде нису увек текли мед и млеко. Најтежи пораз у првенству јој је нанео Партизан победивши је 6. децембра 1953. чак са 7:1. Њени тадашњи навијачи су то спортски прихватили.

„Црвено-бели” су 1957. други пут узастопно, а укупно четврти, освојили првенство. Међутим, није им ишло од руке на почетку наредне сезоне. После седам кола, на половини јесењег дела шампионата, 13. октобра 1957, били су на последњем месту, без иједне победе. „Звездашима” је било, разуме се, тешко, али им није падало да омаловажавају своје играче.

Следећи пут се на последњем месту нашла 11. новембра 1984. Опет је претходну сезону завршила као првак, а у новој је, после 11. кола и пораза од Партизана с 2:1, била 18. Ниже није могло.

Али, ни тада нико није сматрао да фудбалери брукају клуб. Није било, као ни раније, смене тренера. Клуб и навијачи, свако на свој начин, бодрили су играче, веровали у њих и Звезда је у сва три случају првенство завршила у врху табеле.

Тако се тим изводи из кризе, а не претњама, вређањем, застрашивањем, ниподаштавањем. Звездини играчи док слушају најгоре могуће увреде на свој рачун подсећају на дете које је огуглало на ћушке, претње, вакеле...

Лазић је против Вождовца промашио лопту, која је дошла далеко с противничке половине, и због тога је пао гол. Није се оклизнуо, јер је терен био сув. Лопта није ишла по земљи, па да се незгодно одбила од неке џомбе. Такав промашај може да направи само заплашен играч. А такви су сви у Звездином тиму. Зашто би иначе без иједне речи противљења пристали да буду јавно бламирани. Али, они знају шта их чека, ако не послушају свог 12. играча, увек најбољег у Црвеној звезди.

Лазићева грешка као играча из задње линије се не разликује од грешака које су пре њега правили Звездини штопери. Сличних киксева је било пролетос, па прошле јесени, па претпрошле сезоне, па оне пре тога.

За ових неколико последњих година мењали су се играчи, тренери, управе, председници, али није вредело. Звезда игра без – игре. 

Нису се за то време променили само стадион и 12. играч, коме они иду на поклоњење после сваке утакмице. Због тог идолопоклонства су и заслужили да се „север” према њима понаша тако како се понаша. То је брукање Звезде.

Ти који дају право да заводе ред у Црвеној звезди несумњиво имају најбоље намеру и сигурно је да би били најсрећнији кад би „црвено-бели” поново били страх и трепет у Европи. Али, ако за оволико година (Звезда већ шест сезона није првак) њихов начин мобилисања играча није довео до жељеног резултата, него је све горе, можда би требало да пробају другачије, да подрже играче, да им помогну да врате самопоуздање.

Ако се настави као и до сада, онда ће и даље Звездини играчи – и талентовани и борбени, и млади и искусни – да све више подбацују, а самим тим у клуб. Јасно, има њима шта да се замери, али их треба посаветовати, подучити, подстицати да се развијају као играчи.. Не треба им самар који им „север” ставља.