Врећа пуна двадесетог века

Представа „Beforeyourveryeyes”која је отворила 47. Битеф, заједничко дело група Кампо и Гоб Сквад, иновативно је и структурално сложено остварење чији су извођачи тинејџери подвргнути игри у метафорички изражајној соби огледала („Политика” је још 30. 6. 2012. врло позитивно писала о овој представи, у склопу критичког осврта на Лондонски интернационални театарски фестивал). Да подсетимо, ово узбудљиво видео-драмско-музичко дело говори о одрастању и старењу у свету глобализованог спектакла, о односу према смрти, олињалим надама и очекивањима. Представа носи битну аутентичност због своје истинитости и искрености, чињенице да извођачи на сцени не представљају фиктивне ликове већ су оно што јесу. Изазован је и многозначан поступак увођења комуникације између сценски присутних глумаца са видео-снимцима чији су они актери, снимљених неколико година раније. Он отвара дирљиви простор сагледавања напетости између прошлости и садашњости, али и уноси пометњу у ауру живог сценског присуства, проблематизује однос према његовим виртуелним двојницима који су нашем медијском друштву постали скоро па стварнији од стварности. На плану садржаја, радња извире и из конфликта између неумитне пролазности живота и смртности тела, и есенцијалне, непотрошиве страсти за животом која опстаје у инат загушујућој чађавости окружења.

Чешка представа „Европеана” редитеља Јана Микулашека, настала према популарној књизи Патрика Оуржедника, на сцену је истресла пуну врећу фрагмената из бурне историје двадесетог века. Осам глумаца представљају групу некаквих говорника, као да су у неком суду, или на конференцији, седе за столом, или гравитирају око њега. Формално обучени, са слушалицама на ушима, они псеудодидактичким, пластичним говором избацују фактографију савремене историје. Пред гледаоцима се котрљају подсећања на експлозију фашизма, ужас употребе атомског оружја, велике смене владајућих идеологија, као и опште урушавање духа, продор друштвених депресија. Ови мотиви су укрштени са прогресивним моментима друштвене историје, технолошким иновацијама, одласку на Месец, политичким и сексуалним ослобађањима.

Глумци играју као да су једно тело, синхронизовано се крећу, плешу, падају, брбљају, певају, вриште, булазне, котрљају се, уздишу, пуше, цвиле. Њихова стилизована, антиреалистичка игра креира сценску стварност из које кипи интензивно осећање апсурда и која савремену историју приказује у јарким фарсичним тоновима. Та основна антиреалистичка поставка је одговарајућа и доследно спроведена, али треба рећи и то да игри фали згуснутије нарације, динамичнијег вођења радње, те јачих искакања из равнине тона приповедања. И глумцима би добро дошло да се мало откоче, као да су заглављени у неком грчу, као да нису потпуно усвојили ту врсту антимиметичког наступа. Ипак, успели су да јасно прикажу једно бекетовско осећање света, егзистенцијалистичку гротескност која испољава трагикомичан смисао, универзално осећање ужаснутости светом, прожето помирљивом немоћи да се он поправи. Сцена Јана Микулашека означава простор судара неспојивих спојева, збирања алогичних токова, ткања брда нонсенса, укратко, представља метафоричку лудницу сугеришући тако да је историја двадесетог века историја лудила.

Неоспорна је сценска јасноћа „Европеане”, намере аутора су одлучно изведене, али театарска игра ту превасходно представља свет за себе, фали јој снажнијег унутрашњег набоја. Иако сценски атрактиван, бекетовско-апсурдни одраз света је ипак настао пре више од пола века. То је највећи проблем ове представе, то што јој недостаје савременијег и стварнијег ангажмана и изазовнијег уплитања у тумачење садашњег друштвеног тренутка који вапи да буде протумачен. Без тога, оно није више од једне допадљиве, ларпурлартистичке игре која не копа у дубину проблема. А савремени свет је ипак предалеко од утопије у којој би таква естетизована самодовољност, односно историјска авангардност, биле оправдане.