Рај за слонове

Какви терени, а напуштени!?

Пре 30 година ово је рекао Пино Фабри, италијански сељак из околине Сан Марина. Путовали смо ка Нишу и он се чудио, гледајући с леве стране врбаке и шевар у долини Раље, на 35 километара од Београда. Заиста, делује као напуштена земља. Они у Италији ору и недођије, кукуруз на стрмини „сеју из праћке“, а ми долину Раље и друга плодна поља – запустили.

Рекох Италијану да долина није напуштена. У том густишу има дивљачи. Италијански ловци за одстрељеног фазана или зеца плаћају пет долара. Локалне власти, додадох, сматрају да је то мало, па су намерне да долину још више запусте и претворе у прашуму. Да у њој узгајају слонове. И, кад дође „качаторе“ из Италије – платиће 5.000 долара за једног слона. „Веро?“, упита Италијан.

 „Си, си, веро“, рекох озбиљан.

Од тада начин коришћења земљишта се и код нас променио. Има њива и засада који дају висок, европски род, али има и парлога. Атари замрлих планинских села, са старим живљем, пусти су, закоровљени, обрасли шикаром. Бадава их греје сунце, роси киша. Неплодна земља, сиромашни људи. Нема тачних података о парлогу али се, из службених извора, повремено чује да је то простор од 300.000 можда и пола милиона хектара. Некад су рађали, или су на на том простору пасла стада рогате марве. Данас, „ни репа, ни папка“. Ако се додају и лоше обрађене њиве, са којих се жање упола мањи род од могућег, онда је то цифра од, вероватних, милион хектара.

Немаран однос власника према земљишту последица је дугорочно лоше ценовне политике, исцрпљивања сељаштва, старења села због бекства младих, њихове неверице у аграр као уносан посао. Ово последње је данас мање изражено у Војводини, о чему говори појава „глади за земљом“ и раст цене обрадивог земљишта. Али јужно од Саве и Дунава, поготову у брдима и планинским крајевима, стање је и даље забрињавајуће.

Према процени британског Краљевског научног друштва, на Земљи ће 2050. године живети две милијарде људи више него данас. Ко ће их хранити? Србија има прилику да постане „башта Европе“, продуктивна аграрна земља, са већим уделом у светској трговини храном. Али и даље нема знакова да постоје такве амбиције. Немају је сељаци, па ни влада која се до сада није бавила овом појавом. Имамо Закон о земљишту (чујем припрема се нов!) али до сада није изречена ниједна казна власнику чију њиву је прогутао коров! Ниједан немаран власник није кажњен по закону: привремено одузимање њиве и уступање другом власнику да је користи!

У међувремену су се појавили странци. Арапи и други. Желе да купе 16.000 хектара наших њива. Да обрађују и зараде, користећи напредне поступке у обради земљишта. Дигла се узбуна, настао је отпор. Као да ће Арапи однети плодан слој земљишта а нама да оставе крш и голи камен.

А о парлогу нико ни реч…

Давно самнаписао: није важно ко поседује земљу већ како је обрађује. Ово понављам и подвлачим. Јер грађаниСрбије, а не странци, данас поседују наше атаре али многи их, годинама, некажњено не користе.

За сваку браву постоји кључ. Па и решење за ову голему невољу. Пре свега, треба учинити да „поседовање земље постане скупо а обрада јефтина“, рекао је покојни мр Живан Симић, умни аграрни стручњак. Он се залагао да се уведе додатни „порез на државину“. Плаћали би га сви поседници – од пола хектара па навише. Тај нови издатак натерао би власнике да одлуче: или да боље користе имање или да га, ако не могу или не желе да обрађују – продају. То би оборило цену земље, а њиве би дошле у посед младих, школованих земљорадника. Новац од нове фискалне обавезе не би смео да се троши (ниједна пара!) за крпљење буџетских рупа. Употребиће се за веће премије, регресе, да савремена обрада – „пуна агротехника“ – постане прихватљива, јефтина, исплатива.

Земљиште, равнице и брда које греје сунце и повремено влаже небеске падавине, наш је обновљив „рудник„здраве хране. Никад неће бити исцрпљен и затворен.

Ипак, народ опомиње: „Имамо, али не умемо“!

*Новинар, председник покрета Богата Србија