Речи су нам празне и преплашене

Долазимо са радошћу на Битеф, а какву вредност ће за београдску публику то имати – она ће рећи. Битеф је, упркос рецесији, још увек поносна фестивалска институција са неисцрпним историјским залеђем, због чега смо не само радосни, већ и без сваке сумње поносни, јер ћемо бити део те историје, каже словеначки редитељ Јернеј Лоренци чија ће представа „Олуја“ у продукцији Местног гледалишча љубљанског бити изведена у петак у 20 часова на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта, као седма премијера овогодишњег 47. Битефа.

Представа „Олуја“ открива помало заборављени текст Александра Островског, написан пре више од 150 година, а бави се друштвеним лицемерјем.

– Нисам живео у време Островског, па ће моје поређење бити напросто провизорно, спекулативно. Друштвени односи су променили форму, али покреће их исто гориво. То гориво је жеља за моћи, за влашћу, уз осећај самозначаја и недодирљивости, али друга страна тога јесте непрестани страх пред губитком те исте моћи и свега горе наведеног. Оно што се примећује јесте изглед који је другачији: целофан демократије, друштвене једнакости и полне еманципације је све префињенији и префињенији, а будући да се и ради о том изгледу, долази до напетости између лица и наличја, а могућност морално-етичког срозавања је утолико већа. И још нешто да нагласим: живимо у време густине речи, а речи су нам празне и преплашене, више немамо храбрости да изговарамо појмове као што су племенитост, захвалност, другарство, лепота, смелост – каже Јернеј Лоренци и одговара на питање зашто Островског нема више на сценама у региону.

– Не знам. Можда зато јер Островски захтева концепт, да не кажем ремонт. Островски је материјал, напросто добра грађа. „Олуја“ је на пример мелодрама и то сазнање је за мене било од кључне важности. Ако се одрекнеш мелодрамског, изврћеш суштину Островског. Да, хтео сам велике речи, а хтео сам и велике мелодрамске емоције. Сам текст сам морао да сечем и правим нову партитуру, по своме, а то је и боље јер иначе „Олују“ не бих ни прихватио да радим.

Током представе „Олуја“ глумци се у више наврата поклањају публици, а на шта је таквим сценским искораком хтео да укаже, Јернеј Лоренци објашњава: – Да је разлика између личног и јавног нестала. Да нас је демократија научила како смо сви политичка бића са радикално одређеним, тачно исцртаним правима, као што се све више види, а истовремено нам је изнудила губитак интиме. А и могућност сагледавања, наравно.