Недостатак осећања припадности

Једно од осећања које људи све ређе осећају због тога што су усвојили „савремени” начин живота, јесте осећање припадности. Припадати некоме или нечему не означава само чињеницу да је неко сврстан у неку групу или класу, већ и да осећа емоционалну повезаност са том групом. Припадност је последица поистовећивања са неким или нечим и тесно је повезана са нечијим идентитетом.

Породица је она природна група са којом су људи емоционално повезани и са којом осећају припадност. Након рођења, дете изграђује осећање припадности са својом породицом, јер је она „унутрашњи” и сигурни део света за разлику од непознатог и опасног спољашњег света. Уласком у тинејџерско доба млада особа често показује да јој је важније да припада групи вршњака него примарној породици. То се сматра нормалним, јер управо у том периоду млада особа почиње да експериментише са избором потенцијалног партнера са којим би касније могла да формира своју породицу.

Иако млади људи покушавају да успоставе чвршћу припадност разним супкултурама, ови односи их не задовољавају на дуже време. И заиста, ако боље погледамо устројство шире заједнице, можемо да видимо да су веома ретке прилике у којима можемо да осетимо припадност и емоционалну повезаност са заједницом која је шира од рођачке.

Појединац и заједница су међусобно зависни. Нити појединац може да се развије без заједнице, нити заједница може да се развија без појединца. Зато овај однос треба да буде у равнотежи, јер је једино тако могућ хармоничан развој и појединца и заједнице. Није добро када превладава менталитет индивидуализма, јер тада заједница постаје сервис за задовољење егоистичних интереса. Није добро ни када превладава менталитет колективизма, јер гуши слободу и креативност појединца којег подређује колективном реду. Иако нас странци често виде као народ склон колективизмима и национализмима, верујем да је тачна управо супротна дијагноза – да смо ми одавно постали народ индивидуалиста без изграђене колективне самосвести.

Одрекли смо се оних друштвених ритуала који стварају осећање припадности, а који су веома важни за одржавање колективне свести и колективног идентитета. Доживљај припадности који имају они који, на пример, певају у хору, или који, играју коло, недоступни су младим генерацијама које са презиром гледају на ове „примитивне” активности. Атеисти су ускраћени за доживљај заједништва који имају верници који поје у цркви. Све је више оних који траже осећање припадности у утопљености у маси спортских, политичких или неких других навијача.

И зато родитељи, ако заиста желите да ваша деца остану овде, а не да граде каријере по белом свету, учите децу да припадају овом поднебљу. Тако ће нам свима бити боље.