Србија би била нападнута и без атентата

Професор др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду, један од наших водећих експерата за питања безбедности и тероризма, аутор низа књига и студија из ове области, пасионирано истражује историју национално-револуционарне организације Млада Босна и узроке који су довели до избијања Првог светског рата.

Синтезу тог вишегодишњег рада представља књига „Млада Босна”, коју ће објавити Медија центар „Одбрана”, дајући допринос обележавању стогодишњице почетка Првог светског рата. Распламсала дебата и код нас и на страни о његовим узроцима и непосредном поводу за рат – атентату Гаврила Принципа на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, учинила је да одговоре на нека питања потражимо у разговору с професором др Гаћиновићем.

Чиме су мотивисане актуелне расправе, научним или политичким разлозима?

Наука је одавно утврдила све релевантне чињенице о узроцима и одговорности за почетак Првог светског рата. Управо на основу тих чињеница Србија и српски народ постали су симбол јунаштва, патриотизма и слободе. Нажалост, скоро сто година касније, Немачка, која је искључиви кривац за тај рат – што је утврђено Мировним уговором у Версају 28. јуна 1919 – покушава да подвргне ревизији те историјске чињенице и да, по мом мишљењу, одговорност за Велики рат пребаци на Србију и младобосанце. Такав правно-политички и људски скандал подржавају и малобројни умишљени појединци у Србији, склони спољним утицајима а у суштини неспособни за решавање наших животних проблема. За њих су важније сензације од националних интереса и историјских чињеница.

Како је настала Млада Босна, каква је то организација била?

Израз „Млада Босна” први је употребио Петар Кочић у листу „Отаџбина” 1907, а затим Владимир Гаћиновић у „Алманаху Просвете” 1910, у чланку „Млада Босна”. Најнапреднији омладинци тога времена постали су чланови Младе Босне пошто су их тежак живот и насиље натерали да се боре против Аустроугарске монархије као окупатора. Њену власт није бирао народ Босне и Херцеговине, она није била ни легална ни легитимна, наметнута је силом. Након окупације и анексије БиХ од стране Аустроугарске, још драстичније су нарушавана људска права и слободе грађана него у време Отоманске империје. Терор су трпели сви: Срби, Хрвати и муслимани, па је Млада Босна окупила поносне представнике свих народа у БиХ. Они су одбили да буду покорени, а и међународно право је било на њиховој страни.

Како је свет у оно време гледао на Сарајевски атентат?

Многи су у њему видели акт револуционарног отпора према окупатору, подсећали су на Стари завет и на европску традицију тираноубиства. Зато је увек, па и данас, основно историјско правило да се догађаји тумаче и оцењују у времену и према околностима самог догађаја, уз уважавање мишљења људи који су живели у време тих историјских догађаја. Младобосанци су, уважавајући теорије о тираноубиству, сматрали да је Франц Фердинанд био највећи тиранин – тиранин окупатор, који је по злу далеко превазишао све тиране које је народ бирао. Зато су били уверени да имају право да га склоне. С аспекта науке и историјских чињеница, Сарајевски атентат није био узрок рата 1914–1918, већ повод. Пуцајући на Фердинанда, они су пуцали у зло чији је носилац и представник он био.

Којим су се геслом руководили?

Познато гесло тог омладинског ослободилачког покрета било је: „Хоћемо или да умремо у животу или да живимо у смрти.”Из те сугестивне тврдње очигледно је да се нису бојали смрти, а да је филозофија неопходности умирања за будућност и слободу била интризично уткана у свест ових храбрих и поносних младића.

Какве су биле везе младобосанаца с Краљевином Србијом и њеним званичницима?

Везе младобосанаца са званичном влашћу Краљевине Србије нису постојале али, истине ради, треба истаћи да су Владимир Гаћиновић и Мустафа Голубић били чланови најпатриотскије организације у Србији Уједињење или смрт. Сарађивали су и имали контакте с Аписом и осталим члановима организације. Осим њих двојице, нико од чланова Младе Босне укључујући и атентаторе, није чак ни познавао Аписа, Чупу и остале чланове руководства те организације.

С ким је Гаврило Принцип био у вези?

Пошто су Гаћиновић и Голубић у време сазнања о доласку надвојводе у Сарајево били далеко од отаџбине, Принцип је преко Ђулаге Буковца дошао у везу с бившим комитом Миланом Цигановићем, добрим пријатељем Воје Танкосића и замолио га за помоћ. Цигановић је с одушевљењем саслушао Принципову идеју и одмах се прихватио да им помогне. Након обуке на топчидерском стрелишту, 27. маја, у кафани „Златна моруна”, Цигановић је Принципу, Чабриновићу и Грабежу предао четири пиштоља с резервним оквирима муниције, шест бомби, више кесица са цијанкалијумом и нешто мало новца. Дакле, активности Цигановића, Танкосића, Аписа, капетана Рада Поповића и мајора Љубомира Вуловића, који су, према мом сазнању, једини знали за припреме за атентат, само су технички детаљ, епизода.

Атентат је могуће замислити и без њих?

Очигледно је то могуће, али атентат није могуће замислити без Владимира Гаћиновића, Данила Илића, Гаврила Принципа, Неђа Чабриновића и другова. Није га могуће замислити ни без оних сељака који су спремно стављали главу у торбу у борби против Аустроугарске, који су дали логистику атентаторима, скривали их, помогли им да пренесу и сачувају оружје и да сами скривено дођу на место атентата. Када је Никола Пашић сазнао за припремање атентата, одмах је наредио српском амбасадору у Бечу да о томе извести државни врх Аустроугарске. Чак је и Апис у предвечерје атентата слао своје људе да одврате Принципа, али је све било касно.

Ваш блиски предак Владимир Гаћиновић, био главни идеолог Младе Босне. Шта га је красило као личност?

О лику и делу Владимира Гаћиновића писали су многи домаћи и страни писци. По њиховом казивању, као и по сећању мојих предака, он је био широкообразован, велики хуманиста, човек широких видика и чврстих уверења. Живео је само 27 година, али је и за тако кратко време постигао резултате достојне дивљења. Изузетно интелигентан, говорио је више светских језика, волео је спорт и музику, био је талентован писац и песник. Велики романтичар, имао је своје велике љубави, некима је посветио врло романтичне стихове, посебно једној Рускињи с обале Волге. По темпераменту је био меланхолик, био је савршени алтруиста, а по карактеру идеал моралне чврстине, у души национални идеалиста. Његове главне бриге биле су националне, био је непомирљиви присталица најљуће националне борбе и револуције, неуморни организатор и покретач људи. Широм света је на најбољи могући начин представљао своју Херцеговину и српски народ. Владимир није имао грло уличних полемичара и галамџија, красила га је дискреција префињеног и интелектуално узвишеног револуционара. Он се од револуционара хајдучког развијао и врло брзо сазрео у револуционара идејног, од национализма се уздигао до хуманизма или, како је Јован Скерлић о Владимиру рекао: „Био је реални националиста.”

Да ли су разрешене недоумице око његове смрти?

Нису. Шест дана по положеном завршном испиту на Филозофском факултету Универзитета у Фрајбургу, Владимир је, после попијене кафе, изненада изгубио свест, а 11. августа 1917. стало је његово срце, што се готово временски подудара са стрељањем пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Рођаци и пријатељи Владимира Гаћиновића тражили су обдукцију, сумњајући да је реч о убиству. Али, конзулат Србије у Швајцарској био је против тога, наводно да се не би замерили Швајцарцима. Доктор Коњевић је ипак извршио обдукцију и у желуцу покојника на два места пронашао перфорације проузроковане тровањем, највероватније арсеником. Службени записник са обдукције није пронађен. Владимир Дедијер упорно је тражио документ о смрти Владимира Гаћиновића, али је из болнице у Фрајбургу добио одговор да је хирург који га је оперисао умро уочи Другог светског рата, а да је архива болнице уништена приликом бомбардовања. Драго Љубибратић за Владимирову смрт оптужује аустријску и француску обавештајну службу, које су у томе имале заједнички интерес, због преговора о сепаратном миру с Аустријом, који су се тих дана водили управо у Фрајбургу. Међутим, истакнути припадник Младе Босне професор др Перо Слијепчевић уверен је да је убиство његовог пријатеља и саборца организовала и извела Бела рука, организација одана регенту Александру Карађорђевићу. Недоумице око смрти Владимира Гаћиновића, по мом мишљењу, остаће још дуго, можда заувек.

Како су се и од када Аустрија и Немачка припремале за рат против Србије?

Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах након окупације БиХ 1878. усмеравала поглед преко Дрине. Чекала је повољне политичке околности да своје територијалне претензије према Србији и јавно обнародује. Од анексије БиХ 1908. Аустроугарска се непрекидно припремала да нападне Србију. Леополд Берхтолд, аустријски државник и дипломата, био је веома агресиван према Србији, а његов први сарадник гроф Форгач инсистирао је да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: „Србију треба уништити” („Serbija delenda est”).

Талас србофобије захватио је целу Монархију…

Песник Карл Краус сковао је историјску лозинку „Serbien muss sterbien” („Србија мора умрети”), а цедуљице с тим натписом стављене су на столове свих сарајевских кафана. На бечком двору је све више сазревала идеја, коју су нарочито развијали војни команданти на челу с генералом начелником Генералштаба Конрадом фон Хецендорфом, да Србију,као опасно националистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Фон Хецендорф је још 1907. у једном писму истакао да југословенски проблем треба решити „једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије”.

За рат се спремала и Војна странка у Бечу...

Поготово она... У оквиру припрема за рат против Србије у марту 1909. извршена је мобилизација Сарајевског корпуса са 30.000 резервиста. До краја месеца већи део аустроугарске армије био је спреман за напад на Србију. Поуздано се зна да је Аустроугарска и крајем 1912. покушала да изазове рат са Србијом. Немачки цар Виљем Други се 23. новембра 1912. састао с Францом Фердинандом и тада су договорили план напада. Виљем Други је у јесен 1913. изјавио: „Идем с вама (Аустроугарском). Остале снаге неће тражити да спрече нашу акцију. Треба да будете у Београду за неколико дана.” Напад на Србију планиран је 1908, 1910, 1913, као и 1914. године. Фон Хецендорф је само током 1913. чак 25 пута званично тражио одобрење за напад на Србију. Иначе, цар Франц Јозеф је и после атентата на Фердинанда био против рата. Онда му је немачки цар Виљем поставио ултиматум: или рат, или ће он Аустроугарску препустити судбини, с тим што ће одмах Немачкој припојити германске делове Аустрије. Цар Франц је о томе обавестио своју љубавницу до смрти, глумицу Катарину, која је касније изјавила да јој је он рекао: „Виљем ме је ухватио за врат и присилио.”

Аустроугарска и Немачка би, дакле, сигурно напале Србију и да није постојала Млада Босна и да атентата није ни било.