Поруке које нико није чуо

Запањујућа је тишина која влада у културним круговима после неколико недвосмислених порука које су у јавност стигле из новог министарства културе. Нарочито ако се има у виду да смо – како су сви спремни да тврде – добили правог човека на месту министра. Осим два текста Радмиле Станковић у „Нину”, једне изјаве актуелног управника Народног позоришта Дејана Савића (поводом неодржаног састанка УО Народног позоришта), и једног реаговања Ивана Меденице (у Културном додатку „Политике”), нико од културних посленика није се огласио. Откуд ова „мука с речима“, супротна пословичној елоквенцији света из културе. Да ли су поруке биле нејасне? Или нису довољно гласно саопштене? Сумњам. Све институције, све и један институционални и ванинституционални појединац, који на овај или онај начин живи од културе, с нестрпљењем су очекивали прве речи новог министра.

Но, те прве речи као да нису испуниле очекивања. Да подсетимо: после драмске паузе од неколико дана појавила се најава министровог обраћања у листу „Недељник“ под насловом „Зашто сам ушао у владу“. Али у „Недељнику“ је, уместо жељно очекиваних вести о томе кога министар смењује а кога поставља на месту управника ове или оне институције, објављен његов говор у Уједињеним нацијама од пре скоро пола године. Разочарани мањком информација, многи текст нису до краја ни прочитали. А требало је. После толико година немуште праксе кулоарског и партијског кадровања у култури, чули смо најзад речи које се тичу значаја и изгубљеног дигнитета културе. Да ли је могуће да у њима није препознат програмски концепт новог министра? „Кад затаји системска подршка култури цвета њен сурогат у виду индустрије забаве“, каже Тасовац. „Само оне институције културе које себи омогуће финансијски опстанак, слободне су да усмере своје стратегије ка свом изворном циљу, презентацији уметности и духовног наслеђа; то је њихово право, које је уско повезано и с обавезом да се растерете сопствених предрасуда.“ Уместо дебате за коју је овим реченицама отворен простор, уследио је мук. По кулоарима се шапутало да у изјавама новог министра нема ни помена о повећању процента издвајања за културу. Иако је у говору стајала и реченица да је „култура незамењив мотор развоја“, у питању шта је старије – идеје или новац, нико није нашао разлог за покретање расправе.

Не могу да прихватим као озбиљне прилоге дебати неколико опаски како би министар на примеру Народног позоришта могао да покаже шта зна и уме. Да најмногољуднија културна институција у Србији заслужује темељну реконструкцију јасно је сваком од неколико стотина запослених, али о томе не могу узгред да говоре они који с Народним позориштем или нису желели да сарађују, или су у њему били ангажовани (у неким случајевима на руководећим местима), а, упркос бучним најавама, ништа нису успели да промене.

Питање ко је управник мање је важно од покушаја да се дефинише садржај појма „народно позориште“ данас. Самозвани реформатори београдског Народног позоришта могли су о овоме да се обавесте да су се удостојили да присуствују предавању Драгана Клаића „О неким елементима европског позоришта данас“. Наш реномирани театролог посетио је и анализирао на десетине позоришта у Европи и констатовао кризу модела репертоарског позоришта – једног еминентно европског изума. Позориште које из вечери у вече игра различите представе неминовно увећава број ангажованих уметника и радника. Из Клаићевог предавања, произлази да је народно позориште само део проблема који је садржан у феномену репертоарског позоришта. А таква су код нас сва. Бродвејски модел позоришта које годинама изводи једну те исту представу неодржив је у малим срединама какве су наши, па и највећи, градови.

Посебно је питање шта би национални театар – чедо националне државе требало да буде данас, у време ограничених суверенитета држава. У нашем случају, значај националних културних установа био је и остао већи него у великим земљама. Док у државама „старе Европе“ није било потребе да се народно позориште или музеј третирају другачије од националних спортских репрезентација, у случају малих земаља попут наше било другачије. Понос због учешћа у борби за независност и брига о народном суверенитету нашли су места у оснивачким актима ових установа.Из румунског народног позоришта „Јон Лука Карађале“ истичу да је ова институција „од почетка, 1852. године, била укључена у промоцију националне независности и слободе“, а из Народног позоришта у Београду да је оно „живи знак народне независности и залог за будућност народа и његове величине“. Готово идентични текстови могу се прочитати у оснивачким актима народних позоришта Бугарске, Чешке, Пољске...

Али шта ове речи данас значе? И како да се поново артикулишу програмски циљеви културних институција у новим околностима? Верујем да су ова питања једнако важна као што је, рецимо, питање броја запослених у Народном позоришту (од којих би већина прошла најригорозније провере не само лојалности него и радне способности) и који појединац ће бити управник. Позвани смо на дебату која не мора да се заврши када кадровска питања буду решена.

*Драматург у Народном позоришту у Београду