Гарант реформе – приватизација највећих јавних предузећа

Многи у Србији не верују у успех економских реформи све док њихови противници имају довољну моћ у парламенту и у јавним предузећима. Реформе подразумевају и велика отпуштања у јавним предузећима, као и губитак извора финансирања на које су се политичке партије навикле, па ко год да их подржава преузима ризик да буде у конфликту са својим присталицама. Али то није једини проблем. Свест српског друштва је од периода после Другог светског рата до данас таква да се дубоко верује у концепт колективне имовине и ослањања на државу за решавање социјалних потреба као што су запошљавање, здравство, пензионо осигурање, образовање и слично. Људи нису спремни тога лако да се одрекну, што је важан камен спотицања у спровођењу економских реформи. Нажалост, промена свести је генерацијски феномен и зато се треба концентрисати на економску стратегију која, узимајући у обзир и ту свест, може постићи добре резултате у краћем временском року.

С обзиром на катастрофалну економску ситуацију и на спољни дуг од 26 милијарди евра (што је око 90 одсто БДП-а), Србија је принуђена да се ослања на инострану финансијску помоћ за покривање буџетског дефицита. Али на испуњење услова под којима се Србији дају позајмице и субвенције ММФ-а, Светске банке и Европске уније – касније се гледа кроз прсте. Такав однос страних поверилаца, као и непоуздана обећања која Србија даје, не могу да буду гарант реформи. Заправо, оно што би ове организације могле да ураде је нешто што би сваки виспрени поверилац учинио, а то је да тражи од Србије да покрије део својих финансијских потреба из сопствене имовине кроз приватизацију великих јавних предузећа. Тиме би се не само смањила зависност од страног финансирања него би се подстакле економске реформе кроз промену власништва државне имовине. Грчка је, на пример, принуђена да прода своју државну имовину да би добила финансијску помоћ од Европске уније, док је већина западних земаља приватизовала некадашња државна предузећа.

Ако се овај сценарио прихвати као неминован, онда је кључно успоставити коректан редослед приватизација јавних предузећа и циљати одговарајућу врсту инвеститора у том процесу. Прва на листи за трансформацију требало би да буду најпрофитабилнија и највећа јавна предузећа у области инфраструктуре, комуналних услуга и телекомуникација, а не предузећа пред стечајем за које држава и иначе већ дуже време без успеха тражи купце. Одговарајући инвеститори за ова предузећа су они који улажу дугорочни власнички капитал и који би наставили развојне инвестиционе активности након приватизације.

Такав профил имају институциони инвеститори као што су светски пензиони, осигуравајући и национални фондови који поседују огроман и константно растући капитал. Од продаје великих предузећа брзо би се прикупила знатна средства, а истовремено би се кроз постигнуте цене продаје референтно утврдила тржишна вредност остале државне имовине коју је теже продати. Овакав хијерархијски приступ спровођењу економских реформи од највећих па до најмањих јавних предузећа покренуо би видљиве системске промене и релативно брзо показао резултате.

Предности промене власништва из државног поседа у руке институционих инвеститора су недвосмислене. Србија би рекапитализовала свој биланс и смањила целокупне обавезе, спречила даље расипање државног новца и смањила бирократију. Држави би било омогућено да се усредсреди на администрацију економије, а не на управљање предузећима. Бившим јавним предузећима, као и било којим приватним бизнисом, руководили би за то најпогоднији људи, у циљу повећања продуктивности, профитабилности и повратка уложеног капитала. Последица елиминације утицаја политичких партија, непотизма и повлашћених третмана била би та да ова предузећа постану здравија и конкурентнија. Вишак новца од продаје имовине могао би да се искористи у боље сврхе, рецимо као подстрек секторима економије у којима Србија може боље да се позиционира на међународном тржишту. Увећање приватног сектора би помогло да се економске активности много више одвијају између приватних компанија, док сада углавном настоје да послују са државом, што би, заузврат, допринело развоју тржишне економије. Најзад, Србија би формирала одржив инвестициони амбијент градећи односе са институционим инвеститорима, што би допринело да се поправи перцепција инвестиционо ризичне државе.

Србија не би требало да пропусти ову прилику да уведе економски ред, слично као што је то учинила Британија за време Маргарет Тачер осамдесетих година прошлог века, и започне пут економског опоравка и развоја.

Консултант светских институционих инвеститора на тржиштима Аустралије, Азије и Европе, живи у Сиднеју