Трн у оку

Није лако данас бити Србин. То знају сви који живе ван земље, на Западу. То знају и српски политичари и дипломате који представљају земљу у међународним организацијама. Зато је улога Вука Јеремића, који је годину дана био председавајући Генералне скупштине Уједињених нација, за Србију била изузетно важна.

Србија је добила изванредну прилику да се њен глас чује на међународној сцени. Ову прилику је само половично искористила, јер није смела или није хтела да покрене најважније питање своје унутрашње политике, питање Косова. Тачније, питање људских права на Косову. О томе је само успут било речи у расправи о Хашком трибуналу.

А Генерална скупштина је била права позорница за покретање овог питања.

Не само зато што је једна од главних мисија ове организације да бди над људским правима у светуи да подстиче развој међународног права већ и зато што је питање људских права на Косову у њеној надлежности.

За покретање ове дебате постојао је и добар повод. У децембру 2012, Саветодавни панел за људска права, који заседа у Приштини, донео је прво мишљење у вези са случајевима несталих и убијених лица, са закључком да је административна мисија Уједињених нација на Косову (УНМИК) прекршила обавезу из члана 2 Европске конвенције о људским правима због недостатка ефикасне истраге у случају отмице и убиства. Овај панел, установљен 2006. године с циљем да испита оптужбе да је мисија УНМИК-а кршила људска права, директно одговара специјалном представнику Бан Ки Муна.

То је нека врста полиције полиције, јединствен механизам у историји Уједињених нација. Тим од три стручњака за међународно право са великим угледом у свету, са бившим омбудсманом Мареком Новицким на челу, до сада је у 153 случаја установио да је мисија Уједињених нација прекршила многобројне принципе из конвенција о људским правима, укључујући и Универзалну декларацију о људским правима и Европску конвенцију о људским правима. Утврдили су да полиција и истражитељи УНМИК-а нису спречили најтеже облике кршења људских права, укључујући право на живот, спречавање мучења, нехуманих и деградирајућих поступака, право на судску истрагу у случајевима несталих и убијених, право на правично суђење, право на адекватан смештај, здравствену негу и животне стандарде. Једном речју, да је мисија,чија је надлежност промовисање људских права, кршила та права.

И шта се десило? Ништа. Овлашћења панела искључиво су саветодавна. Не постоји међународни механизам који би судио мисијиУједињених нација која није извршила своју дужност. Кривица је утврђена, али не постоји начин да се кривац казни. Нити да се утврди одштета жртвама. У мисији УНМИК-а сматрали су да je довољно да онима за чије су страдање одговорни, по одлуци панела, пошаљу писмо у коме се извињавају. „Ову форму одштете охрабрује Генерална скупштина УН и она се користи у Интерамеричком суду за људска права у одлукама о несталим и убијеним лицима“, пише у извештају панела за 2012. годину.

Зашто Србија није покренула питање кршења људских права на Косову када је имала јединствену прилику да то учини? Зашто на овој „највишој светској позорници“, како пише Јеремић, није изнела резултате рада панела, који остају непознати светској и домаћој јавности? Зашто није указала на притиске које од УНМИК-а трпи ово међународно тело, чије је затварање предвиђено наредне године? Зашто није инсистирала на проширењу и продужавању његовог мандата, узимајући у обзир сложеност и тежину случајева којима се баве?

Зар су људска права Срба, Рома, Албанаца и других чије је случајеве разматрао панел међународних стручњака Србији мање важна од права угрожених Палестинаца или Сиријаца?

Ако су Уједињене нације установиле да њихова мисија крши људска права на Косову, како да се очекује од оних чија се основна људска права не поштују да изађу на изборе?

Можда је у томе разлог одбијања Вука Јеремића да се изјасни да ли би Срби требало да изађу на изборе на Косову.

Избегавање незгодних питања јесте најбољи рецепт за дуговечност у политици и у новинарству.

Питање јесте политички трн у оку. Ако каже да је за то да Срби изађу на изборе, онда је на позицији садашње власти,чији је до јуче био политички противник. Али то је и политички коректнији одговор. Ако каже да није за то да Срби изађу на изборе, оптужиће га да је опскурни српски националиста према коме ће Вучић и Дачић испасти праве космополите.

Избор је између политикантске калкулације и политичке храбрости да се заузме јасан став и изразе искрена убеђења. Прва опција је комфорнија, друга је вредна поштовања. У овом избору лежи разлика између каријеристе и политичара са визијом.