Радна снага на лизинг

Појаву „лизинга”, као назива за изнајмљивање радне снаге између неких предузећа, помињу представници синдиката. Они наводе да 50 агенција у Србији тако запошљава око 50.000 лица, која изнајмљују другим правним лицима, већином из производње, по за то закљученом уговору. Мишљење о тој појави саопштио је је председник Савеза самосталних синдиката Србије, које наводим, уз мање корекције:

,,Губи се достојанство рада и радник постаје роба која се може изнајмити на одређено време, у одређеној количини. Тако изнајмљени постају савремени робови, раде када и колико послодавцу треба, не задржавају се дуго на истом радном месту, раде у различитим делатностима.”

Предузећа, корисници изнајмљене радне снаге, такве односе најчешће уређују на два начина. Издвајају делове своје организације у за то основана нова правна лица, која ће преузети део запослених у радни однос и „позајмљивати” их оснивачу, у складу са уговором. Други начин је да се закључују уговори са агенцијама или другачије регистрованим правним лицима, којима је најчешће једина делатност изнајмљивање радне снаге другим корисницима. Оснивање предузећа, у складу са чланом 145. Закона о привредним друштвима, могуће је и у вредности капитала од 100 динара, што указује на могући ризик за пословне партнере и за запослене.

Ко од запослених у предузећу, кориснику радне снаге у лизингу, одбије да пређе у радни однос код носиоца лизинга, постаће ,,технолошки вишак” и остаће без радног места. У једном предузећу тврде да су запослени од њих „добровољно” прешли у радни однос код носиоца лизинга. Чињеница је да су на то пристали да би очували било какав радни однос.

У тако уређеним односима, радна снага је запослена код изнајмљивача, који се по потреби и у складу са уговорима, распоређују на рад према свом нахођењу, уз све ризике за радно место које такав начин рада доноси.

Законом о привредним друштвима омогућено је повезивање предузећа (концерн, холдинг), али ни у ком случају није дата могућност да једно правно лице позајмљује запослене другом правном лицу. Уобичајене услуге приликом инвестирања и друге повремене услуге уређују се уговорима о одређеним пословима, а не уговором о позајмљивању запослених. У пракси је познат лизинг као начин позајмљивања материјалних добара: машина, уређаја, аутомобила и слично, што је уређено прописима, али не и лизинг радне снаге.

У основи појаве лизинга радне снаге јесте намера управе (директора, менаџера) неких средњих и већих предузећа да имитирају власнике капитала и да се не баве проблемима радне снаге, премештајући ту бригу у двориште ,,изнајмљивача“ и обезбеђујући себи мирно обављање управљачких функција.

Неки директори су очигледно схватили да у садашњим изузетно тешким условима за радну снагу, уз оскудну заштиту интереса и положаја запослених и незапослених, могу да имитирају власнике капитала и да се у својим пословима одвоје од осталог дела запослених, користећи запослене у лизингу, који су у радном односу код другог правног лица.

Карл Маркс је ближе обрадио природу производних односа када се власник већег предузећа одваја од процеса рада, а руковођење препушта управитељима (менаџерима).

У индустријски развијеним европским земљама још пре неколико деценија уведена је партиципација, то јест учешће запослених у доношењу одређених одлука и споразумно отклањање несугласица између управе и осталих запослених, уз учешће запослених у деоби оствареног добитка. Тај однос је убрзо дао добре резултате у пословању предузећа.

Уместо увођења што савременије организације рада и пословања, неки наши директори очигледно користе садашње неповољности у положају радне снаге, без довољно законске заштите и заштите немоћних уситњених синдиката.

Ако пођемо од реалне претпоставке да директори предузећа уводе коришћење радне снаге на лизинг зато да би себе ослободили од сложених проблема радних односа, препуштајући ту функцију носиоцима лизинга (као што их власници капитала уступају директорима), може се поставити питање професионалне етике и одговорности таквих носилаца функција управљања у привреди.

Интервенција државних органа (ресорних министарстава, инспекција и других) се овде очигледно намеће као императив.

Професор Универзитета у Новом Саду