Дођите у Београд по кума

Кад човек зађе у зрелије године постаје све теже наћи истинског, блиског пријатеља, некога ко је више него само другар за пиће након посла или партију баскета. Комедија „Волим те, човече” збија шалу на рачун протагонисте који уочи венчања схвата да нема праву особу да позове за кума, па покушава на брзину да таквог човека упозна и зближи се са њим пре него што стане пред олтар. Да је сценарио за тај филм писао Борис Малагурски, афирмисан као аутор документарца „Тежина ланаца” о распаду Југославије, он би проблем главног јунака вероватно решио тако што би га послао у Београд.

То је град, каже Малагурски, у којем је, као мало где у свету, странцу могуће не само да од житеља добије љубазно упутство како се стиже до неке улице него и да готово одмах стекне пријатеља. Па чак и кума. Та врлина српске престонице, више од свих осталих, навела је овог редитеља и сценаристу да о њој сними документарац под називом „Београд са Борисом Малагурским”, који ће у суботу у 20.30 сати премијерно бити приказан у „Сава центру”.

– Када странци праве филмове о Београду, углавном говоре о нашем ноћном животу на сплавовима, што јесте важан део овдашњег духа, али није његова главна карактеристика. Или, усредсређују се на још неважније бизарности, попут туристичке туре која иде трагом доктора Драгана Давида Дабића, односно Радована Караџића. Желео сам да прикажем оно што истински одсликава специфичан дух Београда, а то је изузетна срдачност његових људи, отвореност према незнанцима, способност наших људи да са особама које срећу први пут у рекордном року склопе другарства за цео живот. Ту одлику није променило ни то што је Београд разаран 40 пута. Реченица која би могла представљати рекламу за овај филм, али коју би и туристичка организација могла употребљавати као позив странцима, гласи: „Дођите у Београд да бисте постали Београђанин” – каже Малагурски.

Управо такво је и искуство овог аутора који је рођењем Суботичанин, дуго је живео у Канади, где се и одшколовао, али је пре неколико година одлучио да живи у Београду. У њему је „заглавио” 2007. године, када је извесно време био болестан,али се, уз све тегобе, у српској престоници осећао толико својим да је увидео како је то прави град за њега.

Спонтаност Београђана, која је привукла и освојила Малагурског, чак је и мењала сценарио филма. Људи који су се затицали на локацијама за снимање „улетали” су у причу, претварајући се од статиста у епизодне јунаке. Допринос је дао и најпознатији Београђанин, Новак Ђоковић, који је прихватио да га интервјуишу за овај филм. Остале саговорнике Малагурски не жели да открије пре премијере, док све локације на којима се снимало не вреди ни побројавати – има их превише. Осим незаобилазних сплавова, ту су и музеји, цркве, безброј карактеристичних улица и, уопште, сваки кутак града који представља делић без којег мозаик Београда није потпун.

– Желео бих да филм буде приказан на „Нешенел џиогрефику” или „Дискавери ченелу”. То би био најбољи начин да што више људи примамимо да дођу овде – каже Малагурски.

------------------------------------------------------------------

Потрага за Цезаровим каменом туризма

– Трудили смо се да направимо филм који очи за овај град не би отворио само странцима, већ и житељимаСрбије, па и Београђанима. Наш је проблем што понекад не препознајемо благо које имамо. У Италији вам покажу обичан камен и кажу: „На њега је једном стао Цезар”. Изузетних места је много и код нас, али их превиђамо, не умемо ни да се поносимо њима, па онда ни да их покажемо другима. Историја није у првом плану филма, али смо настојали да прикажемо све битне догађаје из досадашњег постојања Београда – наводи Борис Малагурски.

------------------------------------------------------------------

Филм финансиран буџетом успомена

Да људи широм Србије и света не препознају јединственост Београда, филма можда не би ни било. Јер, Малагурски је новац којим је попунио добар део буџета прикупио захваљујући донацијама, након што је на сајту поставио трејлер, са деловима до тад снимљеног материјала, и позвао људе да приложе колико могу да би филм био довршен. Одазвали су се људи широм света, странци који су из Београда понели толико лепе успомене да су желели да, макар посредством филма, још једном проживе те дане. За разлику од њих, домаће и градске институције, од којих би се очекивало да уложе у овакву промоцију, споро су реаговале, али неке су се напослетку прикључиле скупљању новца.