Како се кале српски политичари

Да ли у српској политици има квалитетних кадрова? И да ли избор нестраначких личности за важне функције значи да их странке нису „произвеле”, односно да их нису привукле у своје редове?

Партије су у обавези, према Закону о финансирању политичких активности, да издвајају пет одсто од прихода за стручно усавршавање. Оне то и раде: СНС је претходне године издвојио 27,3, ДС 45,9, СПС 0,3, ЛДП 5,5, Г17 плус 1,2 и ДСС 3,5 милиона динара. Неко ће можда рећи, а нарочито они који гледају преносе из парламента, да су то бачене паре, или да су ту сакривени неки други расходи.

Али, и политика се учи, и то траје. Још 1996. године ДС је у оквиру Фонда „Љуба Давидовић” покренуо летњи камп у коме су предавали Борис Тадић, Неда Арнерић и многи други. За две године основан је Центар модерних вештина, намењен младима да би учили политичке вештине, маркетинг, јавни наступ, умеће конструктивног дијалога. Друга школа, Београдски фонд за политичку изузетност, с другачијим концептом, ради с младима који су већ активни у политици. Ту су се школовали Зоран Алимпић, Марко Ђуришић, Милољуб Албијанић, Милош Алигрудић, Оливер Дулић…

Наши саговорници кажу да политичар мора да савлада разне вештине, мора да улаже у себе тако што ће учити, али лоше оцењују нашу политичку сцену.

Милош Ђајић, председник ИО Центра модерних вештина, каже да су у ову школу ишли чланови ДС-а, СПС-а, СДПС-а, зелених… „Бављење политиком је начин на који људи граде односе с другима. Зато је важно да разумеју контекст политичких процеса. За политичара је важан квалитет личности и образовање. Потребно је савладавање различитих вештина, што је претпоставка да ћете боље „пливати”. Важно је како се спремају кадрови, јер се тако некоме пружа прилика да се покаже, али треба ићи поступно, од малог ка већем, што се код нас не догађа због турбуленција.”

Ђајић каже да у иностранству постоје кадровске компаније и да се у Холандији морају проћи четири степенице за посланика, а да код нас то зависи од лидера странке или ужег руководства. „Сада има доста добрих политичара и у СНС-у и у другим партијама. Али, нема разрађене страначке политике, већ је она персонална, па се, на пример, не види колики је напредњачки утицај на донете мере.”

Владимир Вулетић, социолог, сматра да пре него што пођу у политичку школу, политичари већ треба да имају некакву завршену школу. „У најмању руку то би требало да буде факултет, јер то значи да су улагали у себе. Али, то не мора бити пресудно. У истраживањима се види да су наши политичари образовани као и у окружењу. Али, потребне су и политичке школе и добро је да их прођу, и науче културу дијалога и остало. Неки од посланика брзо се пењу у страначкој хијерархији и немају времена све да науче. Многи се у парламенту конфронтирају и служе се заменом теза, што је интересантније за таблоиде. Међутим, за преговоре са ЕУ биће потребна посебна знања како би се посао обавио квалитетно. Политичари се ипак највише баве напредовањем у страначкој хијерархији. Локалним политичарима више недостаје квалитетнији кадар. Недостаје нам и солидна администрација а помоћници министара требало би да буду професионалци.”

Бранко Радун, политички аналитичар, оцењује да су наши политичари, пре свега, слика друштва. „Наша политичка елита је полуобразована, без обзира на формално образовање, без искуства и морала. Први посао не може бити посланичко или министарско место, већ пре тога морате имати неки посао у коме сте се доказали. Код нас је мало људи у политици који су дошли из неке практичне сфере. Далеко од тога да ту имамо најбоље људе и зато су наши политичари најгора реклама за демократију. Не саветују се са науком, по необразовању и корупцији су најгора политичка елита у региону.”

Радун каже да има мало обуке за политичаре, и да су политички обојене. „Политичари не познају нашу привреду ни земљу и да нема избора, не би уопште ишли у нека села, јер иду у Брисел и Вашингтон. Чак и ако имамо неко стручно тело, њих нико не слуша. Парламент је пијачарска прича без одговорности, а странке занимају само рејтинзи и зато су људи који се баве јавним мњењем једини стручњаци које политичари користе и слушају. Може се рећи, уз част изузецима, да влада потпуни дилетантизам, минимум морала и карактера, и уместо да се слушају стручњаци, мера српске политичке интелектуалности су ’Твитер’ и таблоиди. Ипак парламент је за нијансу бољи од ’Фарме’. Али, мора се рећи да је код нас пао ниво образовања и културе и да је читаво друштво посрнуло, па су безобразлук и неваспитање ’ин’, али баш би политичари могли да буду носиоци бољитка.”