Србија је постала нормална земља

Преломни тренутак који је одредио тренутну политику Вашингтона према Србији је Бриселски споразум који је с мртве тачке померио решавање косовске кризе. Први кораци које Београд треба да предузме ради поправљања свог имиџа на међународној позорници јесу привредне реформе и економско јачање земље, оцењује у разговору за „Политику” Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД у Србији.

Како коментаришете недавну изјаву Александра Вучића да нема превише илузија и да зна да ће га Американци одбацити када им више не буде потребан?

Нисам видео ту изјаву, али ми се чини да одражава сву фрустрацију и разочарање због тога што упркос свему што је ова влада урадила и покушала нисте добили подршку коју заслужујете. Искрено ми се чини да Европска унијa није одреаговалa на довољно позитиван начин када је дошло до помака у решавању кризе на Косову. То је засигурно био један од најважнијих догађаја који се одиграо у овом региону у последњих десет година. ЕУ је истог тренутка требало да пружи снажну подршку и да Србији датум за почетак преговора о придруживању. Уместо тога су рекли: „То је врло лепо, хвала вам много” и наставили с додатним притисцима. Такви поступци су довели до великог разочарања и незадовољства људи који су учинили овакав искорак. И чини ми се да није тајна да су Немци ти који су донели ову одлуку у ЕУ, а имали су и подршку Американаца.

Дакле, опет долазимо до одлучујуће улоге „страног фактора”?

Не мислим да ниједна земља бира људе и одбацује их пошто их искористи. Ми не делујемо на тај начин јер пре свега желимо да сарађујемо с људима који јесу или могу да буду наши савезници. Ова влада је стекла много поштовања на Западу и у САД због начина на који се ухватила у коштац с косовским проблемом, корупцијом, економијом и поправљањем односа са суседима. Америка и ЕУ су пре пада Милошевића Србију виделе више као црно-белу слику и свесрдно су помагале опозицију. До преломне тачке је дошло када је Српска напредна странка дошла на власт и показала да заиста дели европску визију будућности земље, односно њен пут ка чланству у ЕУ. Од тада ми више не морамо да бирамо страну. Није као када смо морали да подржавамо ДОС против Милошевића. Европљани и Американци више не морају да се одлучују за неку струју у српској политици јер сви кључни играчи имају заједничку европску визију.

Својевремено је ваша амбасада правила такозване црне листе неподбних за улазак у САД...

Пре свега, никада нисам био одушевљен тим листама. Први пут су настале за време Милошевићеве владавине и њихов циљ је био да забране улазак у Америку свима за које се сумњало да подржавају Милошевића. Али, касније се испоставило да је било веома лако ставити неког на ту листу, али и изузетно тешко спровести судске процес против њих чак и онда кад је Милошевић пао с власти. Покушао сам свим силама да те листе буду елиминисане јер нису постојали докази против тих људи, а многи нису чак били ни оптужени. И управо је то аргумент који сам користио док сам био амбасадор – упркос многим нагађањима о криминалним активностима различитих појединаца за већину никада нису подигнуте оптужнице. Мислим да је на вашој влади да подигне оптужнице против својих грађана, а онда ћемо се ми понашати у складу с тим.

Ипак, захваљујући Викиликсу, сазнали смо да је и поред декларативне наклоности према претходним владама амбасада САД у Београду у Вашингтон слала веома критички настројене депеше о овдашњим политичарима. Шта је гарант да је сада другачије и да је подршка овом вођству Србије стварна?

Не мислим да САД подржава Вучића, Дачића и Николића. Ми не размишљамо у тим категоријама да некога подржавамо или покушавамо да му помогнемо. Видимо шта су постигли и мислим да на основу тих постигнућа желимо да радимо с њима. Морам да кажем да је мој утисак, као посматрача пошто више нисам дипломата, да овај регион већ неко време није на листи приоритета америчке спољне политике. У том смислу бих поменуо само три изузетка: не желимо никакво насиље у овом региону, желимо нормализацију односа Србије и Косова и,као треће,трудићемо се да Дејтонски споразум не буде заборављен и да Босна и Херцеговина остане целовита. То су наша главна интересовања за овај део света и само је потребно да то имате на уму када анализирате нашу политику у региону.

Када кажете нормализација односа Србије и Косова, претпостављам да мислите на то да Београд једног дана призна независност Косова?

Мислим да није тако. Тај услов значи стварање ситуације у којој ће бити минимализована свакамогућност за избијање насиља и да више неће бити потребно присуство страних трупа на терену као гаранта мира. Не тражи се признавање, али нормална ситуација да.

Помиње се и да ће као један од последњих услова пред улазак у ЕУ бити да Србија уђе у НАТО...

Не, апсолутно не. То је модел који су многе земље, попут Хрватске на пример, искористиле да постану чланице Уније – оне су прво постале чланице НАТО-а. Ипак је многа лакше постати чланица НАТО-а него ЕУ. Мислим да то није повезано и да не треба да о томе уопште бринете јер ће вас то само одвући од веома важних питања с којима сада треба да се носите. То ће по мом мишљењу бити тема за неких десет година, а сада је најбитнија економија. Све док не будете имали јаку економију земља неће бити стабилна.

Као једну од одредница за америчку политику у овом региону наводите останак целовите БиХ, а ви сте се својевремено залагали за отцепљење Републике Српске. Шта данас мислите?

Пре две, три године сам у „Интернешнел хералд трибјуну” написао ауторски чланак у коме сам рекао да је Босна пропала држава. Срби се понашају као да су држављани Републике Српске, а Хрвати нагињу Хрватској и већина их има хрватско држављанство. Само Бошњаци верују да им припада цела БиХ због због погрома који су претрпели у рату. Они верују да су крвљу платили своје право на Босну. Као резултат свега овога имамо тотално закрчење свих функција земље која има све одлике трећеразредне, пропале државе.

Често се чују процене да Америка после Косова планира решавање ситуације у БиХ?

Немамо ни стрпљења нити времена да решавамо проблем Босне. Све док тамо нема насиља и нико не покушава да се отцепи – нас то искрено не интересује. Не занима нас чак ни ако грађани БиХ пате због лоше економске ситуације. Имамо друге приоритете.

Драган Вукотић