Уз сваку верност иде и издаја

„Све оно чему припадамо чини наш идентитет” – реченица из његових књига као да је сама ушетала у разговор који водимо овог пролећа у његовом стану у центру Париза, у простору који одише оријенталним детаљима и левантским гостопримством. „Кад бих рекао да сам Либанац, а не Француз, или обратно, одсекао бих један важан део своје личности”, каже Амин Малуф. „Рођен сам у Либану и тамо сам живео 27 година. Самим тим, ја сам Либанац. Живим у Француској већ 36 година. Самим тим, Француз сам. Арапски је мој матерњи језик. Ипак, потичем из хришћанске породице. Та чудна мешавина представља делове моје личности које прихватам.”

Почетком друге године либанског грађанског рата, Амин Малуф (Бејрут, 1949) одлучује да напусти земљу и оде у Француску. Одлазак је био болан, рећи ће много касније, и забележити: „Нисам ја напустио Либан, већ је Либан напустио мене.“ Године 1983. објављује на француском свој први наслов „Крсташки ратови виђени очима Арапа“. Следе „Леон Африканац“, „Самарканд“, „Вртови светлости“... За „Таниосову стену“ 1993. добија највеће француско књижевно признање – Гонкурову награду. Француски сан Амина Малуфа наставља се великим успехом његових каснијих наслова: „Балдасарово путешествије”, „Левантски ђерам”, „Поремећеност света”, који су, као и његове раније књиге, код нас објављени у преводу Весне Цакељић, у издању „Лагуне“. Амин Малуф је 2011. изабран за члана Француске академије и тако постао један од 40 „бесмртника“.

Његов нови наслов „Дезоријентисани”, књижарски феномен у Француској прошле године, ових дана ће се појавити и у српском преводу. Писац који каже да је његова једина отаџбина – књижевност, у овом роману из једног новог угла разматра своју стару тему – питање идентитета...  

Идентитет се стално изграђује и мења, наставља Малуф. Документа показују да припадамо једној земљи. Али та земља се промени, ми се преселимо и наш идентитет се преобрази. Живот је промена. Све док живимо, мењамо се. Мењамо мишљење, боравиште, језик... Кад умремо, више се не мењамо. Најлепша ствар у животу јесте могућност промене.

Ипак, промена идентитета чини да се човек осети помало изгубљеним? Управо то се дешава у вашем новом роману „Дезоријентисани”.

Ја и јесам дезоријентисан.

У позитивном смислу?

С једне стране у позитивном, с друге у негативном смислу. Налазим се између два света који се мрзе. Потичем из арапске земље, а живим у Европи. Будимо искрени: то су два непријатељска света. Имају негативно мишљење један о другом. Пишући покушавам да живим између та два света. Наравно, то доводи до осећања изгубљености. Али, зашто би то било лоше? Живимо у свету који се стално мења. Покушајмо да ослушнемо и схватимо те промене и да, у свему томе, пронађемо срећу.

Адам, главни јунак вашег романа, каже да се увек осећао као странац. Странац у својој земљи, као и у земљи изгнанства. Чини се да и вама ова реченица пристаје.

Тачно. Свуда сам помало странац. Либан је био моја домовина. Али припадао сам мањини, а припадници мањина су увек, на неки начин, странци. Дошао сам у Француску, потпуно се уклопио и доживео многе радости. Ипак, по неким аспектима, остајем странац. То је стварност мог постојања. Странац сам због порекла, због одлуке да емигрирам... Странац сам и зато што сам писац. Писац је увек странац у друштву у ком живи. Али, бити странац није проклетство. То је само реалност.

Ваши романи сведоче о „странствовању” и о егзилу. Да ли сматрате да  је то људска судбина која је типична за свако доба?

Не може се рећи да је егзил и моја судбина. Рођен сам у земљи коју нисам мислио да ћу напустити. До 26. године мислио сам да ћу дочекати старост у Либану. Али, избио је рат и морао сам да одем. Изгнанство је представљало и бол и прилику и, помало парадоксално, постало кључни елемент моје личности, елемент који нисам бирао. У праву сте кад кажете да је егзил људска судбина. Све градове изградили су странци. Људска судбина није да се роди и умре на истом месту. Људска судбина је откривање света. Човек треба и да „припитоми” свет. Ако то подразумева напуштање једне земље, зашто да не?

У роману „Дезоријентисани” описујете групу пријатеља који се, после година егзила, поново срећу и праве биланс својих живота. Неки су напустили земљу због рата, други су остали. Ко је издао своју земљу? Они који су отишли или они који су остали?

Овај роман инспирисан је мојом младошћу. Иако ниједан од ликова

није аутентичан, роман је ипак аутобиографски. Дебата коју сте споменули актуелна је. Неки људи су остали у земљи коју је захватио рат – остали су верни својој земљи, спремни на све како би сачували куће. И у жељи да их сачувају, испрљали су руке. Да би остали верни земљи, издали су неке суштинске вредности у које су веровали. Други, попут Адама, одлучују да оду. Напустили су своју земљу и, на неки начин, издали је. Али тим одласком, руке су им остале чисте, сачували су своје вредности.

Живот није једноставан. Кад бисмо у животу могли да бирамо између верности и издаје, увек бисмо изабрали верност. Али уз сваку верност иде и својеврсна издаја. Као што уз сваку издају иде својеврсна верност.

У једном тренутку,ваш јунакизговара:„Ја сам у праву.Историја греши.” Имам утисак да вам је та реченица посебно драга...

На неки начин, то је мој став. Либан се мењао – то више није земља коју памтим и сањам. Ипак, ја сам у праву.

Да ли та реченица значи и – хоћу да се борим против историје, да изађем из ње?

Волео бих да променим свет и никад нисам одустао од тога. Мењао сам га и кад ми је било 15 година. И данас, 50 година касније, желим да га мењам. Мислим да нисам изгубио илузије и да ће се идеали у које верујем кад-тад остварити. Наравно, то ће бити после моје смрти, али свеједно. Историја човечанства се не мери по животу једног човека. Сањам о „помиреном” човечанству. Човечанству које је превазишло ограничену визију идентитета, религија и идеологија. Мислим да ће, једног дана, такво човечанство завладати.

Неда Валчић Лазовић