Има ли добронамерних превара

С нелагодом се упуштам у полемику с професором Драганом Павловићем. С којом сврхом овај професор не само да доводи у питање већ поставља наглавце све здраворазумске принципе? Где је скривена камера? Свесно „налећем” на претпостављену провокацију која би, без одговора, оставила збуњеним мање информисане читаоце.

О чему је реч? Недовољно креативни, а моралношћу неоптерећени посленици у науци на разне начине, обично преписивањем или измишљањем резултата, настоје да опстану у јату коме не припадају по својим способностима. Њихову дарвинистичку потребу за самоодржањем препознали су преваранти склони лаком богаћењу и основали „научне” часописе у којима се може наћи ма каква бесмислица под условом да се за објављивање добро плати.

Три сарадника београдског Факултета организационих наука дала су успешан допринос раскринкавању ове опасне праксе духовитом „салатом од речи” у једном од таквих паразитских часописа из окружења. Претенциозним, а сваког значења лишеним текстом под насловом „Процена трансформативне херменеутичке хеуристике у обради насумице одабраних података”(?!), ефектно су показали да је „цар го”!

Ову хвале вредну борбу против загађивања научне сцене Д. Павловић је не само оспорио већ је назвао скандалом и неморалним чином који је на ниском нивоу!? По његовом мишљењу, испољено је грубо кршење етике објављивања и научне комуникације, а једино морално решење видео би у томе да је, након прихватања, чланак повуче(н) пре штампања. Дакле, неетички је јавно указати на преваранте, већ им треба, ваљда извечери и у потаји, упутити дискретно упозорење, уз обећање очувања њихове лажне репутације. Тек тиме би аутори себе морално дисквалификовали, јер би постали прећутни саучесници преварантске завере!

Потпуно је накарадна и теза да се, наводно, одговорност уредника и рецензената махом своди на бригу „о форми текста”. Тај посао у уредништвима озбиљних часописа највећим делом обави секретарица, захтевајући од аутора да прилагоде текст прописаном формату. Улога уредника и рецензената је управо супротна и састоји се у настојању да се, уз подразумевајућу логичност и кохерентност излагања, сагледају суштину рада и његов научни допринос. Да су у уредништву осрамоћеног часописа тако поступили или да су бар текст савесно прочитали, уверили би се да им је подметнут вербални каламбур лишен сваког смисла.

Сличним тоном одзвања и идилична тврдња да однос аутора и уредника почива, својим огромним делом, на поверењу. У стварности, један од првих поступака многих уредника, пре упуштања у даљу оцену новопримљеног текста, представља ослањање на софтверске пакете за откривање плагијата. Толико о поверењу.

У „Политици” је писано о групи наших лекара са високим научним звањима који су преузели један јапански рад и под својим именом га објавили у Италији. Били су довољно бахати да одаберу, као сопствени, метод лечења који се у Србији никад није примењивао. Врхунац је што су прошли без икаквих санкција, уз незванично објашњење да и други то раде.

Уз многе сличне, тај пример даје, нажалост, за право Д. Павловићу, бар у погледу наше постојеће тужне праксе, али вуче домаћу нејаку науку у суноврат. Отуда проистиче значај подухвата три сарадника ФОН-а, који треба схватити као апел за снажење моралности и нормалности овдашње науке.

Универзитетски професор