И погодак и аутогол

Винстон Черчил је био победник из Другог светског рата. Славу је, дакле, стекао.

Председник владе Велике Британије је по други пут постао 26. октобра 1951. Значи, имао је и власт и моћ.

И таква историјска личност је 3. маја 1952. предала пехар освајачу енглеског купа. Черчил је, ето, искористио или прихватио, прву прилику да буде уписан и међу оне који су први честитали победнику најстаријег клупског такмичења на свету. Кад је први пут био премијер (1940-1945) Куп Енглеске се због рата није играо.

Због чега је то урадио? Може само да се нагађа, али вероватно је то било од користи и за њега, и за енглески фудбал.

Ту моду је увео краљ Џорџ V. Он је предао пехар победнику енглеског купа још 25. априла 1914!

Зашто је краљ то урадио такође може само да се наслућује. Било је то у предвечерје Првог светског рата и могуће је да су у врху државе знали да је питање дана када ће да избије.

Зашто да се финале националног купа не искористи да се очигледно покаже да су краљ, који је, иначе, био немачке крви, и народ уједињени око националних ствари, а фудбал је у Енглеској, где је и измишљен, то несумњиво био још тада.

„Задатак спорта у Енглеској је био да омладина у међусобним такмичењима развија своје физичке способности. У енглеском физичком васпитању је основно средство било такмичење, у немачкој гимнастици телесно вежбање. У спорту се разрешава „колизија” међу људима, у гимнастици „колизија” између човека и природе. Значи да од нивоа економско-политичког развитка земље и класе на власти зависи идејна и практична усмереност физичке културе”, тврди немачки социолог Каспар Мазе у својој књизи „Безгранична забава”, објављеној код нас пре пет година.

Велика Британија је колевка савременог спорта. Нагло занимање за спорт на Острву у другој половини XIX века Мазе овако објашњава:

„Оно је било део намере власти да се слободно време радника, које су наводно карактерисали просташтво и опијање, цивилизује и да се побољша здравље народа. Нарочито се фудбал чинио прикладним за то.”

Поједностављено речено, држава је измислила спорт какав знамо. Дакле, држава, власт, политичари, можемо то да назовемо како хоћемо, није се умешала у спорт кад се он као аутохтона биљка толико развио да је ту имало шта и да се бере, него су га они одозго створили. Ако је Мазе у праву, онда је из темеља погрешно када данас пребацујемо политичарима што се мешају у спорт, јер, испада, он је и стасао под њиховом руком.

„Често није ни био потребан подстрек од стране власти – фудбал је убрзо постао национални и уједно пролетерски спорт,” каже Мазе и тиме на неки начин објашњава зашто нисмо видели да су политичари, уствари, засејали спорт, него смо их приметили тек када се њиме ките.

Слично је било и код нас. Да се оснује Прво београдско друштво за гимнастику и борење 1881. залегао је др Владан Ђорђевић, а међу онима који су написмено подржали његов захтев био је и Никола Пашић. А та двојица потоњих председника владе били су на супротним политичким странама.

Још пре Првог светског рата краљ Петар и престолонаследник Александар су и новчано награђивали наше спортисте који су били успешни на такмичењима у земљи и иностранству. У част пунолетства ондашњег наследника престола Ђорђа одиграли су у Кошутњаку београдски Соко и крагујевачка Шумадија прву фудбалску утакмицу између два клуба у Србији.

Када је постао краљ Александар Карађорђевић је поклонио пехар за који су се бориле репрезентације фудбалских подсавеза.

Једна од свечаности на његовој свадби с румунском принцезом Маријом била је и фудбалска утакмица између Југославије и Румуније. Тада је наша репрезентација први пут играла у Београду. Од тада су се најбољи југословенски и румунски фудбалери надметале за његов пехар, а такмичење је названо Куп пријатељских земаља.

И његова краљица је подарила фудбалерима пехар, а за њега су се бориле репрезентације Београда и Букурешта. За њен пехар су играли и тенисери Загреба и румунске престонице.

Александар је поред тога био и Високи заштитник Савеза спортских савеза Краљевине Југославије, Југославенски олимпијски одбор је био под Његовом највишом заштитом, а Југословенски ногометни савез под Његовим високим покровитељством како се наводи у „Југославенском спорту 1933”, годишњаку Савеза спортских савеза Краљевине Југославије са седиштем у Загребу.

У истом извору пише и да је Александров син Петар Други, иако малолетан, старешина Савеза сокола Краљевине Југославије (била је предвиђено да на тој дужности увек буде престолонаследник). Соколска химна је „Хеј, Словени” је после Другог светског рата, као државна химна, свирана кад су наши спортисти освајали златне медаље.

И Тито је важио за великог пријатеља спорта и спортиста. За његов пехар су у Купу Југославије играли фудбалери и шахисти, а на београдском хиподрому се трчала галопска трка.

У спорту су своје место видели и други. Предратни председник владе Стојадиновић је био почасни председник београдских клубова БСК и Југославија и сарајевске Славије.

После рата су, углавном, сви клубови, па и савези, имали понеког моћног човека, што би им и сада добро дошло. Али, некад је то био пун погодак, а некад и аутогол.

У тој вези спорта и политике нико није наиван, али тешко да је било случајева да је неко имао злу намеру. И уколико није оштећен неко трећи, уколико се државне паре и утицај власти не злоупотребљавају, онда „мешање политичара у спорт” и не мора да буде за стуб срама.

Мр Иван Цветковић

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Да би политичар постао председник спортског савеза, услов је да је, као ученик, био ослобођен физичког.

• У борби за чело спортског друштва, прави дерби је  између политичара и тајкуна.

• Ко се од политичара не фотографише с Новаком Ђоковићем, код бирача може да се слика.

• Политика је ушла у спорт, директно из ложе.

• И спорт је ушао у политику. На пример, рвање слободним стилом.

• Многи наши шампиони покушали су да уновче телеграме-честитке, које им шаљу државни функционери. Али нико неће да их купи.

• Кад се фудбалски клубови буду приватизовали, многи политичари неће имати шта да раде.

• Фудбал и политика су слични. Нема фер-плеја.

Драгутин Минић