О Тијанићу и НИН-у

У недељи када нас је напустио Александар Тијанић, на насловној страни новина које се зову НИН освануо је Стипе Месић. Каква иронија. Тијанић је у НИН-у започео новинарску каријеру. Смислио је да му последњи интервју посмртно буде објављен баш тамо. А људи који сада воде НИН нису сматрали да је довољна новинарска ексклузива – ни част – да на корицама имају најбољег новинара од Вардара па до Триглава.

Зашто је НИН на насловницу ставио живог Стипу Месића, а не свога Тијанића који нас је заувек напустио? Шта нам је то открио остарели хрватски политичар те је уредништво НИН-а одлучило да ће им баш то подићи тираж? Зашто када Тијанић и мртав говори боље, јаче, тачније и актуелније од свих које читамо и слушамо у друштвено-политичком животу?!

Има ли веће ироније но да последњи опроштај од Тијанића у НИН-у буде уз насловну на којој је Месић. Управо је Месић персонификација свега против чега се Тијанић борио својим писањем, својим новинарством. Против лицемерја, национализма, страха и безнађа. Сећам се када је тадашњег председника СФРЈ Стипу Месића Тијанић у Сарајеву пропитивао шта намерава са онда нам још заједничком земљом. Управо је тада постало јасно да је Месић са насловнице НИН-а свим снагама разбијао Југославију и борио се за независну Хрватску.

Недуго иза тог интервјуа почео је рат. И победио је Месић. Добио је своју Хрватску, а добио је и данашњи НИН. Језиво је да за некада угледни НИН, већу тежину има Месић од Александра Тијанића, новинара који је за сваке новине за које је играо био највећа и непоновљива звезда. Сваки његов трансфер из новина у новине, с једне на другу телевизију, узбуркавао је јавност јер се знало да тамо где је Тијанић, ту су шампиони. Дакле, од Саше, чији је одлазак прва вест у региону. Јер нема Тијанића два комада. И све ово није било довољно за новине у којима се Тијанић родио и у којима се опростио од нас.

Можда је бесмислено распредати о томе шта НИН ставља на насловну страну јер Саше више нема и, дођавола, баш га брига за насловну страну неких новина које су од свега што су некада биле, задржале само име.

А ово све и јесте прича о српском новинарству које је одавно душу ђаволу продало и зато је све могуће, па и да у овонедељном НИН-у осване Месић који се чешка по густој седој обрви и саопштава: „Имао сам шпијуна у Председништву СФРЈ”, док га са мале сличице у узглављу посматра Тијанић руком подупрте браде.

Шта нам то поручује? Да је накнадна исповест гласника „Олује” важнија од пијетета према нашем Саши? Или је само реч о личној процена неког безличног уредника?

Разумем Александра Тијанића што је оставио последњи интервју НИН-у. Као што је рекао: „Ту сам почео, нека ту и завршим.” Симболички, био је у праву. Суштински, НИН одавно не постоји. Као ни многе друге ствари у које је веровао и за које се борио. Једно је сигурно – имали смо новинара, писца, човека, који је често био глас оних чија реч није могла да се чује.

Али, није ово текст о Тијанићу. О Саши најбоље говоре његови непоновљиви текстови, интервјуи, говори. Ово је текст о онима који не цене своје, не држе до себе, ово је текст о изгубљеном новинарству у Србији. Тијанићева заоставштина временом ће постајати све вреднија. Објављиваће се његови текстови, говори, читаћемо га као што данас читамо Арчибалда Рајса. И те како ће нам недостајати.