Нема добронамерних, али има корисних превара

Наречени текстови професора Павловића јесу (неуспели) покушај да се кроз неколико познатих примера научничких брука, уз неколико изнетих, а недоказаних теза, релативизује брука око три часописа у којима су многобројни српски „научници“ објавили нешто више од 600 „научних радова“ за само две године (2011. и 2012).

Уз примере које наводи професор Павловић, поучно је да се наведе и добро познати пример јужнокорејског ветеринара (Hwang Woo-suk), не само због тога што је својим измишљеним радовима о извршеном клонирању људског ембриона из телесних ћелија успео да „превари“ један од најугледнијих научних часописа, амерички Science (2004. и 2005) већ више због начина на који се ова превара завршила. Поменути научник је 2007. године најурен са Сеулског националног универзитета, јужнокорејска влада је ускратила финансирање и удаљила га из истраживања телесних ћелија. Јужнокорејски тужилац оптужио је поменутог научника за превару и проневеру и кршење биоетичких закона, теретећи га и за проневеру око три милиона долара из фондова за истраживања у личне сврхе. Пошто је као коаутора на свом раду из 2004. године ставио и главног председниковог саветника за науку и технологију, поменути научник је већ 2005. проглашен за „врховног научника“ уз награду од 15 милиона долара (2006. ово признање му је одузето), именован за je почасног професора са 1,5 милион долара, његови фондови за истраживања нарасли су на 27 милиона долара, а штампане су и поштанске марке у његову част (повучене 2006). Јужнокорејски суд изрекао му је казну од две године условно.

Овај пример можда најбоље потврђује тврдњу професора Павловића из наслова првог текста да нема добронамерних превара, али да има корисних превара. Простор ми не дозвољава да покажем произвољности у навођењу или тумачењу наводно научног рада тројице професора са ФОН-а објављеног у румунском часопису Metalurgia International (MI), те благонаклоности коју професор Павловић показује према румунском часописуи његовимнепостојећим рецензентима („пропусти се дешавају“), чак покушава да „помогне“ ауторима тог „рада“ и рецензентима (којих очигледно није било) у правилном навођењу и превођењу на енглески језик референце из Микијевог забавника. Испада да је једино на српском наведена референца алиби за (непостојеће) рецензенте да препоруче за објављивање „научни“ рад у којем нема ни „н“ од науке, већ и за лаика видљива спрдња.Има у тексту професора Павловића доста неутемељених тврђења. На пример, оно о томе да је „наводно примећено да MI објављује ’свашта’“. Ако је Национални савет за науку и технолошки развој, у свом извештају, написао (мисли се на часописе HealthMED,TTM, Metalurgia International) да „публиковани радови често немају ни научни ни стручни квалитет, технички су сасвим необрађени, издавачи су приватна лица (која су често коаутори радова из потпуно различитих области), публиковање радова се наплаћује (више од 500 евра), штампају се радови из међусобно врло удаљених области“, онда нема места наводницима на реч свашта.

Да је макар мало прегледао садржаје неких свезака поменутог часописа из металургије, могао је и сам да се увери да MI баш објављује „свашта“. Металуршке теме, као што су „утицај климатских промена на бербу винове лозе“, „витамин Ц, каротени и протеини“, „лидерство и мотивација“, „поверенички карактер добровољних пензионих фондова у Републици Србији“, „визуелизација математике кроз ...“, „утицај светске економске кризе на стопу незапослености у Аустрији и Грчкој“, „представљање молекулских орбитала етилена...“, чак и понешто о трошковима медицинске дијагностике итд. Готово свака свеска пуна је овако шароликих наслова и тема, све из саме чисте металургије.

Научни саветник, Београд

Сутра: Ја теби сердаре, ти мени научниче