Фудбал без игре

У суботњој утакмици између Црвене звезде и Партизана победа је била важнија од свега. Тако сиромашну игру у том сусрету образлажу тренери, играчи, познаваоци фудбала и прилика у њему.

И без тога нам је то јасно. Бележи се само резултат, памти се само резултат, награде се дају само на основу резултата, титула зависи само од резултата… За добру игру се ништа не добија.

Зато су на цени борбени и издржљиви фудбалери. Као и тренери који вештије стављају клипове у противничке точкове, него што уче своју екипу да бравурозно вози.

Од највеће светковине српског фудбала, како величамо сусрете „црвено-белих” и „црно-белих”, више нико стварно не очекује игру за памћење. Више се рачуна на то да ће „они” да направе грешку, него да ћемо „ми” да створимо шансу.

Последњи „вечити дерби” је најочитији пример за то. Аутогол, постигнут у потпуно безопасној ситуацији, одлучио је исход. Да га је дао неки „клинац”, лако би се то објаснило његовим неискуством. Али, то је урадио најстарији фудбалер на игралишту.

Играчи су, истина, уложили огроман напор да постигну резултат какав им одговара (једни да сачувају 1:0, други да изједначе). Међутим, фудбалско умеће, какво се очекује од клубова с именом какво имају Црвена звезда и Партизан, није показано.

Не може да се замери тренерима што су се определили за такву тактику. Не може да се замери ни фудбалерима што се нису издигли изнад тога. Не може да се замери ни управама што све оцењују кроз бод… Такве су околности, такво је време.

Али, док клупска руководства, а са њим и јавност, нарочито медији, не гледају даље од данашње утакмице имаће наш фудбал све мање играча, а све више бораца. Све мање, кад је реч о тренерима, стваралаца, а све више занатлија.

Да прихватимо да су Црвеној звезди и Партизану бодови у међусобној утакмици важнији од лепе игре. Али, када је то било другачије?

Било против кога да играју, не само они, него и сви остали наши клубови, увек је исто. Важна је само победа (или бодови).

Пошто се овакве утакмице не користе да се развија игра, да се види напредак у односу на почетак сезоне или крај прошле, онда се годинама тапка у месту. Зато не треба да изненађује што су тимови из Ђумрија (Азербејџан) или Вестманејара (Исланд) тврд орах за Партизан и Црвену звезду. Тако ће бити и наредних година, ако се не подигне ниво игре наших екипа.

Често као оправдање за то чујемо да „данас сви играју фудбал”. Да, али зашто други напредују, а ми не?

Између остало и због тога што „вечити дерби” одавно не схватамо као догађај на коме треба да се прикаже највеће фудбалско умеће. Да ли ће бодове да освоји овај или онај тим то је већ друга прича.

На тај начин фудбалски дерби почиње да подсећа на онај по коме је и добио име – на главну трку у коњичкој сезони. Јер, тамо су пресудни: снага, брзина, издржљивост…

Фудбалска утакмица, ипак, није трка. Она је игра у којој има места и за тркаче, и за борце, и за издржљиве, али у којој ћемо без играча, оних које су некада описивали као фудбалске велемајсторе, мађионичаре, зналце и слично, да се радујемо победама тамо, где неко од наших мора да победи.

А кад наиђемо на странце, онда беремо кожу на шиљак.

Иван Цветковић