Реиндустријализација: три процеса

За разлику од других транзиционих економија које су у просеку изашле из транзиције 2004. и отпочеле процес достизања развијених привреда Европе, Србија је још у транзиционој рецесији. Бивше транзиционе привреде данас имају БДП у просеку за преко 40 одсто већи у односу на 1989, а Србија за 30 одсто мањи.

Увид у кретањa макроекономских индикатора за последњих десет година не даје наду да ће Србија убрзо изаћи из транзиционе рецесије. И поред неких знакова побољшања, привреда је и даље немоћна и прилично раштимована. Разлог је деловање тзв. структурних неравнотежа из деведесетих које нису анулиране реформама после 2000. године. Структурне неравнотеже (низак ниво привредних активности, инфлаторни притисак, диспаритети цена, прецењен девизни курс, двоцифрена цена капитала и банкоцентричан финансијски систем) таквог су карактера да воде Србију на нежељену путању регресије. Такође, индикатори рањивости за прву половину 2013. речито говоре да Србија нема резерве за одговор на стрес-факторе које носи глобална економска криза из 2008. Пет година од њеног отпочињања, Србија је изгубила три одсто БДП. Привреда заостаје за главним конкурентима. Због последње реконструкције владе, која је дуго трајала, одложено је решавање неких ургентних проблема, а реконструисанавлада се суочила и с новим реалностима које су, нажалост, горе од онога што се очекивало. У стању нове мини-кризе мере штедње које је недавно лансирала влада биле су неминовне.

Мере штедње у кризи значе: радити више и зарађивати мање. Мере штедње немају само економске последице већ и политичке. У вези с тим контрадикторни су ставови коалиционих партнера. На једној страни, полази се од политичке платформе да је држава сидро социјалне заштите. На другој страни, постоји оријентација према структурним реформама независно од социјалних последица. Узастопни дупли дефицити (рачуна текућих плаћања и буџета) речито говоре да није изводљива држава благостања и здрав економски раст. Међутим, реални интереси (пензионери и незапослена деца пензионера која живе од њихових примања) радикалне реформе чине политички тешко спроводивим. Неки економисти зато процењују да идеолошка размимоилажења коалиционих партнера и одржавање политичке стабилности заправо воде Србију у банкрот.

Реформе не значе лаке и изоловане одговоре на нарасле проблеме. Реформе захтевају прецизну дијагнозу, систематичан приступ у отклањању основног проблема и поштовање правила економске струке при дефинисању одговарајућих мера. У питању је пут од „милион везаних корака”. Главни проблем је деиндустријализација и њена најкрупнија последица: низак ниво привредних активности.

Реиндустријализација је једна од могућих визија спровођења структурних реформи. Она обухвата три процеса: финансијску консолидацију, пораст привредних активности и индустријски развој. Циљ реиндустријализације је раст производње разменљивих производа и стварање претпоставки за одржив развој. То другим речима значи раст производње која супституише увоз и повећава извоз.

Реиндустријализација захтева и радикалан заокрет у вођењу економске политике тако да примарни значај добијају индустријске политике док се оне макроекономске (монетарна и фискална, пре свега) појављују као „подмазивачи” индустријских политика функционишући помоћу тзв. аутоматских стабилизатора. На пример, аутоматски стабилизатор у монетарној политици је девизни курс, који треба да буде усклађен с паритетом куповне моћи домаће валуте.

Индустријске политике се формулишу за приоритетне секторе. У приоритетне секторе спадају гране које имају компаративне предности и гране с конкурентским предностима. Гране с компаративним предностима јесу оне које имају тржиште, обиље ресурса, расположиве изворе финансирања и положајну ренту у смислу близине набавног и продајног тржишта. У случају Србије гране с компаративним предностима су: енергетика, пољопривреда, прехрамбена индустрија, производња млека, рударство и металургија, инфраструктура, транспорт и логистика, информационе и комуникационе технологије и туризам. Експанзија производње у овим секторима треба да доведе до пораста привредних активности, успостављања фискалне стабилности као и до куповине времена пре него што дође до новог индустријског развоја заснованог на новим технолошким платформама.

Гране с конкурентским предностима значајније утичу на економски развој пошто, базирајући се на новим технологијама, остварују већи степен додате вредности. Србија у овом тренутку може да ради, пре свега, на експанзији производње у гранама с компаративним предностима. Међутим, то не значи предају када су у питању нове технолошке платформе. С њима се мора почети данас да би дале резултате у дугом року. У случају Србије, гране с конкурентским предностима јесу: обрада метала, индустрија транспортних средстава, базна и фина хемија, пољопривредне машине, војна индустрија, грађевинарство и медицина, која продужава и побољшава живот становништва које, иначе, тенденцијски стари.

Члан радне групе за реиндустријализацију Националног савета за привредни опоравак, професор Економског факултета УБ

Сутра: Србија треба да се врати моделу индустријске економије