Србија треба да се врати моделу индустријске економије

Поменути процеси реиндустријализације дају ефекте у различитим временским раздобљима. На пример, фискална консолидација за годину, две. Реално је очекивати да је и поред мера штедње неопходно ново задуживање да би се одржала спољна и унутрашња ликвидност земље. Међутим, репризирање мера штедње и новог задуживања да би се остварила финансијска консолидација без раста производње води пред врата банкрота.

Експанзија производње на бази индустријских политика у приоритетне секторе може се остварити заједничким улагањима, концесијама и партнерствима приватног и јавног власништва. Финансирање кредитима није изводљиво због високе задужености. Финансирање инвестиција за развој инфраструктуре могуће је средствима међународних финансијских организација. Ове активности показују ефекте у периоду од три до пет година и омогућавају враћање привреде на путању одрживог економског развоја као и реинвестирање у нове технолошке платформе које су основа индустријског развоја. Међутим, индустријски развој даје резултате за 10-20 година.

Радна група за реиндустријализацију Националног савета за привредни опоравак Владе Републике Србије формулисала је нацрт стратегије реиндустријализације полазећи од следећих претпоставки. Прво, просперитетне привреде земаља БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) и „следећих 11” (Бангладеш, Египат, Индонезија, Иран, Мексико, Нигерија, Пакистан, Филипини, Турска, Јужна Кореја и Вијетнам) у последњим деценијама примењују сличну концепцијску платформу која се заснива на значајној улози државе у економском развоју директно кроз јавни сектор и индиректно кроз регулацију. Заокрет према индустријским политикама присутан је и у најразвијенијим економијама света после кризе 2008. Занимљиво је и да су најразвијеније привреде које су лансирале тзв. инфлационо таргетирање напустиле ову политику одржавања макроекономске стабилности.

И у економској теорији постоји јасан заокрет према држави као значајном учеснику у економском животу која интелигентним инвестицијама и регулативом охрабрује економски развој. Поштовање неолибералне доктрине по којој је најбоље да је држава у повлачењу из економског живота не сме више да буде алиби за нечињења владе. Видљива рука државе и невидљива рука тржишта морају се руковати. Претходна политика је подржана од највећих ауторитета као што су Стиглиц, Рајан, Кругман, Мандел, Хенке и др.

Реиндустријализација је изазован подухват. Пораст привредних активности, раст конкурентности који обезбеђује раст извоза и смањење увоза јесу претпоставке политичке стабилности, иначе неопходног предуслова завршетка процеса придруживања ЕУ.

Да би се то спровело, мора се отпочети с реформом државе. Професионализација државних предузећа која се налазе у приоритетним секторима јесте апсолутна нужност. Професионалну управу јавних предузећа треба да контролишу органи корпоративног управљања на бази бизнис плана и плана инвестиција. Награђивање професионалаца треба да буде на основу остварења задатих циљева. Награда треба да садржи експлицитан део (плату) и имплицитан део бонус (који зависи од пребачаја планова).

Да би се постигли циљеви овог сложеног подухвата, потребно је уложити огроман политички капитал, пре свега због чињенице да очекивани ефекти превазилазе трајање политичког циклуса. Реиндустријализација треба да реши кризу поверења омогућавајући Србији да се врати у модел индустријске економије у којој је била пре отпочињања транзиције. За то је потребно и ангажовање технократске елите која је у последње 23 године била заборављена променљива једначине економског развоја.

Све речено не зависи од политичара већ од државника који треба да дају приоритет „приносу на инвестиције” уместо, као до сада, „враћању гласача”. Све друге опције представљају „сређивање столица на Титанику”.

Члан радне групе за реиндустријализацију Националног савета за привредни опоравак, професор Економског факултета Универзитета у Београду