Хулигани не мењају тим који побеђује

Често се чује у последње време да су „хулигани изнад државе”, али то није тачно. Правилније је да се каже да су јачи од државе или – спортским речником – да редовно побеђују државу. Важно је да се зна и то да у ова два наизглед супарничка састава има много бивших па и садашњих саиграча, из времена разних власти последњих двадесетак година, које су хулигане користиле за грубу игру у неким драматичним утакмицама. Те драме и данас нераскидиво везују неке од њих.

Када је Влада Републике Србије пре четири године поносно саопштила да је одржана конститутивна седница Савета за спречавање насиља и недоличног понашања у спорту и да је на његовом челу Мирко Цветковић (премијер је по дефиницији председник Савета), изгледало је као да је држава објавила рат хулиганима јер је заменик председника био Ивица Дачић (тада први потпредседник Владе и министар унутрашњих послова), функција потпредседника намењена је министрима омладине и спорта (тада Снежана Самарџић-Марковић) и правде (Снежана Маловић), а чланови Савета су републички јавни тужилац (Слободан Радовановић), председник Врховног суда (Ната Месаровић), председник Фудбалског савеза Србије (Томислав Караџић)…

Сва ова имена и њихове позиције у власти показују да је држава у старту саставила најјачи могући тим за утакмицу против хулигана. Тај тим (Савет) и данас постоји, у измењеном саставу, пошто су с променом власти на неке функције дошли други људи, па је тако уместо Цветковића капитенску траку преузео Дачић, као премијер. Међутим, и поред тих промена, тим државе још не успева да победи екипу хулигана која је, очигледно, много уигранија, организованија, конкретнија, па и опаснија, чак и кад су јој организатори игре у затвору или иностранству. Они, наводно, добијају и правовремене дојаве из супарничког табора. Зато не чуди што хулигани не мењају тим који тако лако односи победе, али ипак изненађује да њихов противник још нема одговор на њихову тактику иако је, чак и она, иста све ово време.

Међу овим екипама нема тајни. Хулигани знају све о сваком од својих ривала, с некима се чак виђају и ван терена, док држава и поред беспрекорног „скаутинга” свих противничких играча, упркос изванредном познавању свих слабих тачака противника, још не успева да затресе мрежу. Осим кад постигне аутогол! А то се често догађа, што и не чуди код екипа које се углавном бране.

Очигледно је да држава има погрешну тактику: препушта хулиганима да воде игру а своје шансе вреба из контранапада. Међутим, за такву тактику потребни су брзи, храбри и немилосрдни нападачи, који ће на спавању да ухвате задњу линију противника и с неколико конкретних акција реше утакмицу. Да ствар буде гора по тим државе, она сама бира судије које, што је највећи парадокс, суде онако како то одговара хулиганима. А има толико грубих прекршаја да је за њих црвени картон блага казна. Такви фаулови су, да се изразимо навијачким речником – ни мање ни више него за затвор!

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Кад клубови сами кажњавају навијаче

Сведоци смо последњих месеци да се више енглеских клубова одрекло својих навијача који су нарушавали правила понашања на стадиону. Челси је, рецимо, једном свом симпатизеру забранио доживотно да долази на „Стамфорд бриџ” зато што је на расној основи вређао противничког играча. А код нас се клубови углавном додворавају хулиганима, правдају њихове преступе па и злочине, уместо да буду бржи и од полиције и закона, тако што ће сами затворити врата стадиона штеточинама.

---------------------------------------------------------- 

Код нас скидају дресове и капитенске траке, у Грчкој терају играче да иду на меч таксијем

Сви хулигани света имају заједничку црту – мисле да клубови и фудбалери постоје због њих, али им се методе по некад разликују. Тако, рецимо, за разлику од наше земље у којој, видели смо, хулигани скидају и капитенске траке и дресове играчима, у Грчкој терају фудбалере да се возе таксијем на стадион. Наиме, стотинак присталица АЕК-а натерало је фудбалере тог клуба да се таксијима одвезу до Олимпијског стадиона уместо клупским аутобусом, што је заправо био одговор на претходни потез играча кад су после тешког пораза од Олимпијакоса таксијима кренули кући, у страху од напада хулигана. После тог пораза од Олимпијакоса (6:0) навијачи АЕК-а су испред куће играча свог клуба Мартина Нача упалили три канистера с гасом. Срећом, фудбалер, његова супруга и ћерка остали су нетакнути у кући. У Грчкој, иначе, 31,5 одсто анкетираних фудбалера каже да су били на мети насиља, које су на њима вршили пре свега хулигани, али и управе клубова и тренери.

Недавно у Бугарској, хулигани који навијају за Левски су на прес-конференцији скинули и горњи део тренерке и дрес новом тренеру Ивајлу Петеву који умало наг завршио пред камерама.

-----------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Неки политичари су постали одгајивачи. Пудлице гаје у кабинетима, а пит-булове на стадионима.

• И треба одбацивати кривичне пријаве против вођа навијача. Ти момци воле фудбал, а спорт, како тврде стручњаци, одвлачи од криминала.

• Ако нас нападне нека страна сила, пустићемо навијаче на њих.

• Већини навијача треба обући дресове друге боје – такође пругасте, али с бројем на грудима.

• Навијачке групе се деле на владине и невладине организације.

• Неке навијачке групе су боље организоване од управа клубова, иако их воде исти стручњаци.

• Вође навијача су у сталном радном односу, док су остали волонтери.

• У мечу држава–хулигани, ја бих играо из један у два.

Драгутин Минић