Транспарентно – али заверенички

Транспарентност је однедавно постала реч која је практично синоним за добро. Ако отворите неке иоле озбиљне новине наићи ћете на ову помодну идеју која нам се обично сугерише као лек за многе проблеме савременог света.

Насупрот транспарентности је „теорија завере“, за многе ружна синтагма која се често – и сасвим погрешно – везује за необразоване људе и неевропске народе. Тако се склоност теоријама завере у Србији редовно наводи као један од главних извора зла које нас наводно спречава да „уђемо у Европу“.

Искусни теоретичари завере, људи који нове и необјашњене појаве приписују тајним плановима или циљевима моћних група, од почетка су били сумњичави кад је реч о транспарентности. И у овом случају се убрзо показало да ништа не треба узимати здраво за готово.

Транспарентност је идеолошку невиност изгубила у Грузији. Председник Михаил Шакашвили је 2010. године почео да зида стаклене, провидне полицијске станице. Циљ му је био да „покаже отвореност и транспарентност“ нових власти и наводно реформисаних снага безбедности које су биле познате по узимању мита, изнуди и мучењу затвореника.

Годину дана касније појавили су се први снимци пребијања затвореника у грузијским затворима – који нису направљени од стакла те су остали, ако се држимо рогобатног новоговора, транспарентно нетранспарентни. Недавно је откривено и да је бивши председник злоупотребио десетине хиљада долара из државног буџета на, између осталог, инјекције ботокса у једној од најскупљих њујоршких клиника.

Иако нас већ петнаестак година затрпавају причама о транспарентности, како пишу професори Хери Вест и Тод Сандерс, многи људи осећају да нешто није онако како нам говоре – да је моћ, упркос прокламацијама, остала некако непрозирна. Они сугеришу и да веровање да можемо да сазнамо шта се стварно дешава „с оне стране моћи“ представља илузију. Мит о транспарентности умртвљује рационалну сумњичавост и наводи нас да заборавимо колико пута смо испали глупи што смо прихватили понуђене „истине“ и званичне верзије.

Док је Грузинима смена ботоксираног вође омогућила да схвате шта се све може сакрити иза транспарентности, промена режима у Србији је многима дала прилику да преиспитају став према „теоријама завере“.

Истини за вољу, овде је и током претходних година било људи који су, на пример, били сумњичави када је реч о пореклу нових џипова у Његошевој улици или разлозима нестанка оронулих кућерака на Неимару који су експресно претварани у набубреле, карактеристично ружњикаве виле.

Постизборна хапшења и оптужнице само су потврдиле да се, углавном, није радило о теоријама завере, измишљотинама љубоморних људи који воле да клевећу „веште предузетнике“. Показало се да су велике и мале завере од бескрупулозних гоља с партијском књижицом или ванстраначком маском правиле наше нове богаташе.

Ипак, у Србији није реч само о лако решивим, транзиционим загонеткама. Многи све оно што им се не свиђа покушавају да објасне конструишући своје објашњење, привидно логичну и једноставну теорију завере. Тако су непријатељи параде поноса њено организовање углавном тумачили као израз западне, „антисрпске завере“, док су поборници противљење прајду везали за српску, „клерофашистичку“ заверу.

За многобројне власнике истине у идеолошки дубоко подељеној Србији „теорија завере“ је погрдан израз за све оно у шта верује она друга, „зла“ страна. Зато се, као и кад је реч о ушећереној слици транспарентности, ни ружни стереотипи који се везују уз теорије завере неће лако мењати. Обе флоскуле ће остати верни савезници злоупотреба моћи и неразумевања, приручна средства којима се могу маскирати и опасне политике и одбијање да се узму у обзир туђи ставови или потребе.

Ипак, Европа је неке од најружнијих страница историје исписала уз помоћ теорија завере и одвратних измишљотина које су биле уткане у њих. Такозвани протоколи сионских мудраца представљају застрашујуће сведочанство о опасностима које понекад скривају.

Али и љубав према теоријама завере има дубоке корене. Прича о томе да није све онако како изгледа одавно је постала кључни део заплета најчитанијих књига и култних филмова – од „Да Винчијевог кода“ и серије „The X-Files” до филма „JFK” Оливера Стоуна или трилогије „Zeitgeist”, заводљиве политичке фантастике која је представљена као документарни филм. Штавише, намаштане теорије завере су данас кључни састојци и свих великих урбаних легенди и веровања у моћ црне магије.

И праве завере су свуда око нас. Зато свако ко није сасвим одвојен од реалности понекад поверује у неку (измишљену) теорију завере. А чињеница да с времена на време погрешимо представља главни доказ да нисмо изгубили здрав разум и постали зомбији анестезирани вештим корпоративним или политичким спином.

Мајстори за прикривање прљавих послова наставиће с покушајима да нас успавају. Нажалост, бајка о транспарентности није последње оружје неолибералних пропагандиста.

Факултет за медије и комуникације