Српска кућа са двоја врата

Недавне истовремене посете три највиша државна функционера (шеф државе, премијер и први потпредседник владе) у три региона света (Руска Федерација, Велика Британија и Уједињени Арапски Емирати) само је један у низу повода да се постави питање: да ли Србија има дефинисану и усаглашену спољну политику, као и да ли се она и како спроводи.

Ове посете, остављајући по страни необичну чињеницу да највиши државни врх у исто време буде одсутан из земље, и имајући у виду дате изјаве и послате поруке, посебно из Лондона, указују да Србија још нема препознатљиву и усаглашену спољну политику. Но, није то „достигнуће” само садашње владе, већ наслеђено стање из дужег периода.

Председник републике је у више наврата говорио о „српској кући са двоја врата”. Једна за Исток друга за Запад и рекло би се тако се и понашао, иако није скривао да је емотивно више везан за Исток, то јест за Руску Федерацију. Треба ипак подсетити да су Срби у османска времена правили куће са двоја врата да би, када „аскер” улази на једна, они бежали на друга, без обзира на то да ли су окренута ка Истоку или Западу (Русији или Аустроугарској).

На нивоу владе, стиче се утисак, некако се више потенцира спољнополитичка усмереност и сарадња са Бриселом, Берлином и Вашингтоном, јер чуло се да ћемо не само гладовати без ЕУ већ и да је у Србији свако луд ко је против учлањења у ЕУ.

Док је председник републике у Москви разговарао с председником Руске Федерације, а велики број српских и руских привредника изналазио могућности за унапређење привредне сарадње, у Лондону је премијер Дачић (где га није примио британски премијер) у предавању на Краљевском институту за међународне односе, говорећи о садашњој Србији, „чудној држави, без дефинисаних граница, оптерећеној прошлошћу и несигурној у свој идентитет”, позвао Европу да уђе у Србију како би се коначно отргла од тог „туробног, тужног и заборављеног истока”. Да ли је баш требало отићи у Лондон који и није много одушевљен ЕУ, да се из тог, некада империјалног центра света пошаље порука Москви, Кини, па и УАЕ, куда треба да се усмери Србија. На страну то што је потенцијалним британским инвеститорима Србију представио као државу „осиромашену ратовима, санкцијама и пљачкашком и криминалним приватизацијама”.

За сарадњу са суседима не штедимо биране епитете да кажемо да Србија са њима никада није имала тако добре односе. Можда зато што су сви суседи изузев Румуније и БиХ (због става Републике Српске) потрчали да признају „државу Косово”, или што се истрајава на тужби за геноцид, што се Србима „гарантују” права националних мањина, а наша предузећа имају „повлашћен” приступ тим тржиштима.

Отварајући се према свету, после такозваних демократских промена, српске владе су се „отварале” и пред страним амбасадама и то оним најутицајнијим, које се нису устезале да, мешањем у унутрашње ствари једне суверене и независне државе, од економије, преко политике до формирања влада, директно утичу и на формирање спољне политике.

Државна политика, и унутрашња и спољна, већ дужи период се углавном врти и саплиће око КиМ и ЕУ, а у свему томе инострани фактор, кроз условљавања и уцене, има одлучујућу улогу. У артикулисању спољнополитичких ставова држава као да зазире да заступа истину и правду (Либија, Сирија, Грантанамо, прислушкивање, антиракетни штит у ИЕЗ, Јужна Америка).

У таквим условима, све док се не окрене себи, својим немалим природним и људским ресурсима, уреди запуштену и неуређену државу, успостави неопходно политичко јединство у дефинисању најважнијих државних и националних циљева, економски ојача, ослободи се пристајања на политику „штапа и шаргарепе” и престане да гради своју проевропску политику катастрофалним уступцима у преговорима с Приштином – Србија неће ни моћи да формулише своју препознатљиву спољну политику која ће бити у функцији реализације унутрашње политике.

А ако једна земља нема јасно дефинисану спољну политику, њена дипломатија je, без обзира колико била стручна и патриотска – у не баш завидном положају.

Амбасадор у пензији