Са чим ћемо изаћ’ пред Његоша

Пре двеста година у савршеној, готово витлејемској беди, у свести где је чин рођења стидан, на месту где је једини „суфицит” била слобода, а посао борба за мисао о слободи – рођена је најсветлоноснија личност наше историје. Али ове речи су на ивици бесмисленог, оне су опште место, њих је прочитала већина, укључујући и неписмене. Пре двеста година није рођен Његош, рођен је један важан део нашег идентитета. Шта је Његош нама данас?

Сведок личног стида условљеног новим политичким интересима, а не идентитетом, јер политика нема идентитет. Да га има, овај аутентични творац, владика и политичар био би прослављен на највишем државном, црквеном, културном и националном нивоу. Овако се слободном вољом, незамерањем и ћутањем пристало на то да је он „теоријски отац геноцида који смо недавно починили, творац нових нација, претеча марксизма и социјалне правде, важна личност коју су други присвојили и фалсификовали”...

„Што ми да учимо тог Његоша, није он наш од када су се отцепили“, кажу, у Чачку, својој професорици Марини Давидовић њени ђаци, и та побуна је, такође, опште место. Владика се никако не уклапа у неоплеменску свест, добросуседске односе у региону, подгорички Његошевдан и евроатлантске интеграције јер његов значај „штетно повезује балканске нације”. Упркос инцидентној прослави годишњице у Косовској Митровици, неким, песничким окупљањима и изложбама, јасно је да овог писца ваља свести на праву меру и коначно му поставити границу. Ако се, рецимо, Горски вијенац „ослободи свега што му културолошки, језички, етнички и верски не припада”, схватићемо чији је владика Раде, као и да је писао на црногорском језику. Српски ниво текста изведен је из владичиног прагматизма и могућности да се покаже како неуспели модел из средњег века никоме, а понајмање Црној Гори, може да буде узор и како су „великаши проклете им душе” неуспешно владали. „Кукавно српство угашено” само је метафора о универзалном друштвеном злу чији се најгори облик реализовао у српству, и управо са њим цетињски господар мора да се суочи и да у том коначном обрачуну издвоји свој идентитет и посебност.

Однос према муслиманима и Турцима је геноцидан и то је потврђено од несумњивих научних ауторитета, уз обиље доказа у самом тексту. На пример, однос Црногораца и потурица „а у један котâ да их свариш / не би им се чорба смијешала?!” Покушај да се у тексту направи баланс похвалним и неуверљивим стиховима „О Стамболе, земаљско весеље, / купо меда горо од шећера”, није довољан и настао је из политичких интереса. Прелажење преко ове препреке корак је ка чистоти црногорске посебности, а ироничан, подругљив и неприхватљив став према западној цивилизацији војводе Драшка који стиже из Млетака спада у исти корпус Горском вијенцу неприпадајућег штива. У њему има најмање културолошке, политичке или људске идентификације. Урбаност, храна и позориште оставили су Драшково чуђење у међупростору транзиције ка новој култури и свести.

Из свега што је речено јасно је да три етничко-културолошка слоја српски, исламски и млетачки не припадају Његошевом певању, мишљењу и деловању. Они не припадају основној идеји из Вијенца, која је управо због сваке врсте окупације, притисака, преслојавања остала непозната све до најновијег открића аутентичног израза у тексту. Суштину Горског вијенца и новог идентитета дуго су замагљивала још два принципа: Бог и Косово. Иво Андрић је погрешно избројао да су то најчешће помињане речи у Горском вијенцу. Ова два симбола крећу се кроз структуру текста несметано с лакоћом, јер песник прихвата универзални принцип свебожанства и супротставља му ограничени домет фаталистичког косовског мита. Већ је безброј пута доказивано како Његош и није религиозан, а косовска епика допутовала је у земљу владике Рада као што давне и заборављене приче путују кроз време и из народа у народ. Зато у новопрочитаном делу Вијенца нема ни помена таквог Бога и страног косовског завета; нема, јер је песник сав свој стваралачки потенцијал, сав таленат и уметничку концентрацију посветио оригиналном, револуционарном, визионарском, конститутивном, идентитетском читању попа Мића.

Поп Мићо узимље писмо, дуго га гледа и почиње читати (сриче): ...ум...дам...ам.../ ...би...ну...но.../ ...на...ша...ра...

Научници, приређивачи, преводиоци, штампари, преламачи и преписивачи издвојиће ове стихове из свега осталог јер су довољни сами себи и они творе нови Горски вијенац. У њима се, укључујући тачке и празнине, укршта непозната и немушта историја; избијају из колективне несвести наши генијални муцави праоци; ослобађа се дух новог народа; појављује се уметност тока свести лишена епске парадигме; рађа се нови језик као српски из Мирослављевог јеванђеља, као руски из Повијести о минулим годинама, као енглески из поеме Беовулф...

Онда, нека наш нови Горски вијенац има једну страну! Је ли тако, браћо Црногорци? Тако, већ никако! Са њим ћемо изаћ’ пред Његоша.