Бајке – потка детињства и у 21. веку

Пре него што су браћа Грим записала и објавила „Црвенкапу” у 19. веку, столећима су је усмено преносили народни приповедачи, при чему се веровало да је ова бајка настала у средњем веку. Међутим, британски истраживачи сада тврде да је наратив о девојчици са црвеном капицом још старији и да има исти корен као и прича „Вук и деца” из првих година нове ере.

Недавно интересовање професора британског Универзитета Дарам за еволуцију бајки не чуди ако се зна да родитељи широм света и данас деци читају баш овај жанр, да за њиме посежу и модерни писци књига за децу, као и да је Холивуд, чини се, и даље фасциниран причама од пре неколико хиљада година.

Како објашњава предавач на Дараму Џејми Техрани, „Црвенкапа” се развијала од својих основа у „Вуку и деци” да би коначно добила облик какав малишани познају из верзије Јакоба и Вилхелма Грима. Он је, како преноси АФП, применио математички модел који се иначе користи за проучавање еволуције врста. „Вук и деца” –о вуку који се прерушава у козу– прича је која се препричавала од првог века у Француској, Аустрији и Италији. Не само да је она утицала на ону познатију о животињи која је појела девојчицу пошто се прерушила у њену баку, а која је настала хиљаду године касније, већ је отишла и на исток где се преноси под другачијим називима. Техрани тврди да се различите верзије могу чути у Африци и Азији, укључујући и „Тигрову баку”, која је популарна у Јапану, Кини и Кореји.

– Постоји популарна теорија да је архаична верзија „Црвенкапе” потекла из кинеске усмене традиције и да се одатле проширила на Запад. Моја анализа показује да је кинеска верзија дериват европске усмене традиције – рекао је Техрани.

Његово истраживање са интересовањем прате издавачи и филмаџије који изнова објављују и снимају бајке. Те приче су од почетака, о којима пише Техрани, до Шарлиз Терон, коју смо прошле године гледали у холивудској „Снежани”, прешле дугачак пут. Родитељи широм света и данас читају бајке деци која одрастају уз табличне рачунаре и мобилне телефоне.Осим тога, писци за децу објављују нове, савремене бајке. Тако је и у Србији. Једна од најчитанијих књига на „Лагуниној” листи бестселера управо је бајка „Миа и ја”.

– Највећи хит је „Миа и ја” о авантурама девојчице која посећује вилинску земљу. То је савремена бајка и по окружењу и по форми приповедања која има едукативну поруку. Међу најпопуларније дечје књиге у нашем издању спадају и књиге из серијала „Ризница бајки” у којима се налазе избори најпознатијих и највољенијих бајки браће Грим, Ханса Кристијана Андерсена и других народних бајки из целог света – каже Мина Кебин, уредница редакције у „Лагуни”.

Да ли старе бајке које се данас издају и нове бајке које тек настају морају да се разликују од верзија Грима или Андерсена? Да ли их треба написати модерним речником и из њих избацити мотиве које данашња друштва не прихватају: насиље, стереотипне полне улоге, пасивну улогу жена? Колику слободу имају филмске верзије? Ово су питања за чијим одговорима упорно трагају савремени аутори. Мина Кебин верује да „машта и радозналост данашње деце у основи није другачија од маште ранијих генерација”. – Сва деца разумеју универзални језик бајке и зато и данашња деца воле исте приче које су и нама причане и читане.

Ауторка књига за децу Зорица Кубуровић је у књизи „Чаробно огледало” препричала и интерпретирала „Снежану”, „Пепељугу”, „Црвенкапу”, „Лепотицу и звер” и „Ивицу и Марицу”, али их није скраћивала нити је „чистила” неке данас проблематичне сцене.

– Не можете избацити насиље из бајки јер изворне бајке преносе важне поруке. Како да пречистите „Црвенкапу” тако да у њој вук није појео девојчицу када је то управо прича о томе шта нам се све дешава када кренемо странпутицом – објашњава Зорица Кубуровић.

Међутим, тренд „пречишћавања” старих текстова је у многим срединама завладао, због чега се говори о ревизији бајки. Задатак појединих уредника и издавача јесте да старе приче препричају тако да у њима више нема похрањивања стереотипа попут оног у „Пепељузи” о жени домаћици или оном из „Снежане” о злој маћехи. Психолози у извесним случајевима подржавају измене јер сматрају да не треба подгревати ирационалне страхове код најмлађих, због чега се у неким модерним верзијама Ивица и Марице губе уместо да их зароби вештица. А ако вештица, ипак, остане у причи, да ли на крају треба да заврши у лонцу са врелом водом или је то превише насиља?

– Ја сам за то да се бајке мењају. Довољно смо окружени насиљем у животу – каже Зора Бокшан-Танурџић, ауторка „Малих драмских бајки”, које су управо изашле у издању Дечјег културног центра Београд и „Креативног центра”.

Она је наслове у свом новом издању писала управо имајући у виду тренд измена у бајкама, док је јунаке смештала у садашњи тренутак.

Тако бајке остају погодне као потка за савремене сторије и филмове, за прераде и дораде, при чему је „Дизни” у филму најављеном за следећу годину, „Успавану лепотицу” изврнуо наглавачке. Биће то бајка коју познајемо, али из угла који не знамо. Из своје визуре ће је причати главни негативац, то јест лик који тумачи Анџелина Џоли. Како најављују продуценти, нови филм доноси оно за шта није било места у „Дизнијевом” класику из 1959.

Ј. Стевановић