Не онај ко има име, него ко ће да га стекне

Наша фудбалска репрезентација је остала без селектора. У таквим приликама је уобичајено да се  трага за неким, чије име има тежину.

После му се препусти да ради како зна и уме. Такав приступ је довео до тога да су нам успеси у фудбалу – случајни.

Самостална Србија је учествовала само на Светском првенству 2010. Није нас било на Европском првенству прошле године, а неће нас бити ни на наредне на Светском.

Оправдање да смо мала земља, да ни она велика Југославија није учествовала на сваком великом такмичењу, не могу да се прихвате, јер ће у Бразилу играти Босна и Херцеговина и Хрватска. Како су оне могле да се квалификују?

У фудбалу нико није претплаћен на успехе, али треба да се учини све што је у нашим могућностима да неуспеси буду реткост, а не обрнуто. Шта можемо да урадимо по том питању?

Наш селектор, ма ко то био, нема у изобиљу врхунске професионалце као што то имају они који воде Бразил, Немачку, Шпанију, Италију, Енглеску... Ми немамо ни свој стил игре (о школи да и не говоримо), што би и њему и играчима помогло кад остало затаји.

Пре него што почну да размишљају кога да поставе за селектора у нашем савезу би требало да одреде шта је циљ репрезентације. У квалификације се увек улазило с највећим очекивањима, а касније је, у зависности од тога да ли смо се приближавали мети или удаљавали од ње, следило и одговарајуће тумачење.

Нашој репрезентацији није потребан селектор који је, или сматра да јесте, већи од српског фудбала. Нашој репрезентацији је потребан селектор који ће да стиче име као њен вођа.

Репрезентација није ничија приватна ствар и зато нам не треба селектор који ће да буде увређен, ако му се „неко меша у посао”, као што не сме да му буде испод части да се он занима како други раде. Он треба и да уме да прима савете, а и да их даје.

Селектор треба да шпарта по Србији да би видео и чуо каквим талентима она располаже. Он треба да буде начелник генералштаба армији тренера, али и да своје планове прави на основу њихових информација и идеја. Ако се једна и друга страна не разумеју нема ништа од заједничког успеха.

Наши играчи играју фудбал да би отишли у иностранство и то што пре. Због тога је од суштинског значаја да у подмлатку, док су још под нашом руком, усвоје основе система игре А репрезентације.

То је азбука која мора да се научи да би сутра, када буду долазили из различитих земаља, могли да читају један другог у игри. И да приликом сваког новог окупљања прелазе нове, теже лекције.

Е, ту наш савез, у договору с домаћом стручном памећу, треба да одреди шта се хоће. На пример, ако се определи за комбинаторну игру, онда ће од малих ногу да се траже и негују дечаци који имају смисла за то.

За то се, на пример, определила Барселона, а прихватила Шпанија. О таквој игри, названој „тика-така”, доскора се у стручним круговима мислило као о једрењаку међу бродовима на атомски погон.

Може да се изабере и дефанзивна игра. Или игра преко крила. Овако или онако... Само да не буде од утакмице до утакмице, од случаја до случаја. Кад се има концепција грешке могу да се поправе. У противном је ходање завезаних очију.

Петар Раденковић, некадашњи голман који се прославио у Минхену 1860, запазио је да у енглеском фудбалу уопште није проблем да неко из подмлатка одмени првотимца, јер му је улога – потпуно иста.

Или, енглески играч не лупа главу, где да пуца кад искоса улази у шеснаестерац. Гађа у даљи угао. Од тога је корист двострука: он не губи драгоцено време у премишљању шта да ради, а његови саиграчи знају где да очекују лопту.

Ми имамо много недостатака у односу на фудбалске велесиле. Зато не треба некритички да се угледамо на њих, јер копија никада није боља од оригинала. Али, неке елементе можемо и треба да преузмемо. На пример, необјашњиво је како до сада нисмо нашли начин да кондиционо будемо припремљени као они на Западу.

Међутим, за праву бригу је то што нас престижу или бар с муком излазимо на крај и с онима који у свету фудбала не значе много. Рецимо, наша репрезентација је изгубила важне бодове у Скопљу, летос је Партизан против клуба из Ђумрија прошао захваљујући голу у гостима, Црвена звезда је дрхтала на Исланду, Војводина је прошле године испала од тима из Лихтенштајна...

Ех, кад би дошло време да не стрепимо од представника таквих земаља... То би могао да буде један од првих домаћих задатака за новог селектора.

„Фудбал у Србији – изазови струке и науке”

У четвртак у 12 ч на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду биће одржана панел-дискусија на тему „Фудбал у Србији – изазови струке и науке”.

На питања као што су: зашто нема стручних полемика, које је место, улога и значај тренерске професије, да ли је српска фудбалска школа потреба или утопија и слична своје виђење даће Љубиша Тумбаковић (тренер с највише трофеја у Србији), Душан Савић (директор школе за тренере ФСС и бивши репрезентативац), Милољуб Остојић (председник Тренерске организације ФСС, Бранко Бабић, председник Стручног одбора ФСС)...

Домаћин је проф. др Александар Јанковић, наставник теорије и методике фудбала на ФСФВ, члан стручног штаба наше А репрезентације и главни и одговорни уредник часописа „Фудбалски код”.