Индустријски капетани и разбојнички барони

Ендру Карнеги и Џон Рокфелер

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Њихова имена данас се у историји Америке и њеног успона до највеће економске силе света исписују златним словима. Корнелијус Вандербилт, Ендру Карнеги, Џон Рокфелер, Џеј Пи Морган, Хенри Форд и други имају статус пионира америчке индустријске револуције, били су најбогатији људи свог времена, а сем тога одужили су се и друштву као филантропи за живота или задужбинама после смрти.

Да ли то значи да се на њих не може применити чувена Балзакова максима да „иза сваког великог богатства лежи неки велики злочин”? У овом случају димензије „злочина” су релативне: индустријска револуција је свугде, па и у Америци, изнета на леђима радника. Заједничко наведеним тајкунима била је наиме њихова алергија на синдикате (мада је Форд схватио да су и његови запослени купци аутомобила које производе), па отуда сви они носе двоструке титуле: са једне стране су „индустријски капетани”, а са друге „разбојнички барони”.

Заслужују и једно и друго, неки више неки мање, али треба разумети и да је кључ успеха сваког капиталисте у правој тржишној економији (дакле ако није монополиста) у томе колико успева да задовољи купце своје робе или услуга, његове способности да увек нуди нешто квалитетније и јефтиније. У тој утакмици једни се уздижу, док други пропадају, али коначни резултат је напредак.

Такође треба напоменути и да крајем 19. века већина Американаца није имала добро мишљење о својим магнатима: сматрани су похлепним људима који су се обогатили бедно плаћајући раднике. Позлата је додата тек касније. По једној изреци, уосталом, све историјске личности „на једном рамену носе анђела, а на другом ђавола”.

А ево како то изгледа на примерима тројице који су међу најпознатијима: Вандербилта, Карнегија и Рокфелера, чије су биографије уједно и историја брзог америчког успона после пустошног грађанског рата (1861–1965).

ЛУКАВИ КОМОДОР: Корнелијус Вандербилт (1794–1877), чијем имену се придодаје и незваничан чин „комодор” (у његово време највиши у америчкој морнарици), сматра се пиониром модерне пословне корпорације. Почео је скромно: прво је помагао оцу који је управљао пловилом за превоз робе у водама Менхетна, да би се у истом послу веома рано осамосталио и постао највећи оператер парних бродова. Крајем шездесетих година 19. века улази у бизнис са железницама и гради велику пословну империју.

Био је надасве лукав и агресиван: конкуренцију је елиминисао на два начина: или би је купио или из игре избацио нижим ценама и бржом услугом, што је најбоље показао кад је, користећи калифорнијску „златну грозницу”, педесетих година 19. века отворио краћи пут од Њујорка (капије за улазак имиграната у Америку) до Сан Франциска, преко Никарагве, уместо уобичајене трасе која је користила Панаму.

Оптужбе да је корумпирао власти Њујорка нису доказане, али је познато да су га пословни ривали понекад плаћали да не залази на њихову територију. Ушавши у железнички бизнис, био је први који је од кратких линија направио регионални систем, стандардизовао га и знатно снизио цене, што му се вратило кроз повећани промет.

Кад је изградио кућу у отменом делу Менхетна (данашњем Гринвич вилиџу), комшије су га дочекале са мрштењем, сматрајући га „неотесаним”, јер је био самоук, без формалног образовања. Није био неписмен, али је писао „по Вуку”, фонетски.

Држави се одужио тиме што је морнарици Уније за време Грађанског рата поклонио свој најбржи пароброд. Кад га је председник Линколн питао за цену, одговорио му је да не жели да буде ратни профитер.

За разлику од богатих савременика, није био филантроп – једина донација била је милион долара (што би било 26 милиона у данашњим доларима), које је пред крај живота дао да се у Нешвилу у Тенесију оснује универзитет под његовим именом. Готово све своје богатство, које је, мерено уделом у количини новца који је тада био у оптицају, реално било веће од данашњег богатства Била Гејтса (око 60 милијарди), оставио је најстаријем сину Вилијаму (1821–1885).

„СРЕШЋЕМО СЕ У ПАКЛУ”: Ендру Карнеги (1835–1919) био је амерички „краљ челика” у 19. веку и највећи филантроп своје ере. У Америку је, са својим оцем, ткачем из Шкотске емигрирао 1848, када је имао само 12 година, одмах се запослио у једној фабрици за прераду памука – и експресно се американизовао.

Са 14 постаје разносач телеграма где га запажа управник железничке компаније Пенсилваније и ангажује за свог секретара, где брзо напредује и учи оно најважније: како да заради паре улажући паре.

Посрећило му се после једне инвестиције у компанију која је производила вагоне за спавање, да би после „првог милиона” почео да инвестира у челик. Кад је постао власник челичане, увео је технолошке иновације у производњи које су му омогућиле да испредњачи конкуренцији и енормно повећа профит.

Није подносио синдикате: умео је да затвори целу фабрику и отпусти све раднике, да би је касније отворио и ангажовао само оне синдикално неорганизоване. Највећи изазов му је упућен штрајком у челичани „Хоумстед” у Питсбургу 1892, који се сматра најкрвавијим сукобом између радника и капиталиста у америчкој историји.

Решавање проблема са штрајкачима поверио је главном менаџеру компаније и личном пријатељу Хенрију Флику. Овај пак ангажује чувену детективску компанију Пикертон и њено наоружано обезбеђење које улази у обрачун са штрајкачима и убија 14 радника.

Пријатељи су се после тога разишли, а један биограф наводи да је Карнеги пред крај живота Флику послао писмо са позивом да се помире (пошто га је пре тога окриви за сукоб са штрајкачима). Флик је наводно на понуду одговорио речима „Кажите му да ћемо се срести у паклу, где ћемо обојица заслужено стићи.”

Да ли је натеран да буде добротвор и највећи део свог богатства остави за оснивање многих библиотека, универзитета и института не само у Америци, него и у Канади, Великој Британији и другде? То се сматра митом: историјска евиденција показује да је често писао о политичким и друштвеним питањима, а његов најчувенији текст је „Богатство” из 1889, у којем износи своје „јеванђеље”: доктрину да сваки човек који се обогати има дужност да део тог богатства посвети „унапређивању човечанства”. „Човек који умре богат, умре обешчашћен”, цитат је из те књиге...

СИН ТРГОВАЧКОГ ПУТНИКА: Џон Дејвидсон Рокфелер (1839–1937) рођен је у држави Њујорк као син трговачког путника. Ради већ од своје 16, као рачуновођа у једног трговачкој фирми, а 1859. са ортаком оснива сопствену. У бизнис са нафтом улази 1863, откупљујући две године касније, позајмљеним новцем, једну рафинерију у Кливленду, Охајо, из које 1870, израста компанија „Стандард ојл”.

Купујући ривале, ова компанија постаје монополиста у нафтној индустрији, а потоњи „Стандард ојл траст” контролише 90 одсто америчких рафинерија и нафтовода – док Рокфелер постаје симбол корпоративне похлепе. Савременици га описују и као човека без емоција, али веома религиозног.

Из свакодневних послова повлачи се 1897, као најбогатији човек света и први Американац који је зарадио милијарду долара. Посвећује се филантропији на коју даје главнину својих пара, оснивајући разне образовне, верске и научне институције, између осталих и Универзитет Чикага и Рокфелер институт за медицину, данас Рокфелер универзитет. Жеља му је била да дочека стоту, али је умро у 99. години.

Како се Американци данас односе према својим тајкунима којих је више него икад? Генерално, богати људи овде се сматрају узорима и мотивационим факторима да се и други потруде да успеју. Последњих година се међутим воде озбиљне расправе о растућим економским неједнакостима и систему који је тако наштелован да их стално увећава.

*