Књижевни живот и смрт

„А ниси сликао кад су ме гађали флашом?” – каже разјарени песник Марку Шелићу Марчелу након инцидента на Сајму књига где је дошло до малог рата између уметника са два штанда, „патриотског” и „алтернативног”. Био сам и ја на сајму, баш „на месту злочина”, јер се штанд „Беоштампе” и „Веселог четвртка” налази управо између та два инкриминисана. А ја сам сарадник поменутог стрип издавача, тачније, Марчело ми је наручио текст за библиотеку „Дилан Дог“ коју уређује. И тако, показује он мени снимке које ће касније уприличити у свој видео-блог,а ја се крстим и левом и десном. У тренутку док ово пишем тај снимак већ има више од 100.000 прегледа на „Јутјубу”. Наравно да гледаоци неће да полуде за снимком где, рецимо, неко добија важну награду или се преноси вест да је неки писац преведен у иностранству. Много је атрактивније када један „књижевник” на другог оспе рафалом пробраних псовки и увреда. То је слика и прилика наше културе.

Али то није ништа ново.

Захваљујући благодетима технолошког напретка сад се такве ствари брзо нађу пред широким аудиторијумом у слици, речи и миомирису комовице. Истина је једноставна. Бављење писањем у Србији последњих двадесетак година привлачи огромну количину лудака свих боја и раса. А сам књижевни живот често личи на комбинацију луднице и друмске кафане.

Зашто је то тако? Има више разлога. Поменути технолошки напредак, на пример. Сада скоро сви имају компјутере и на њима текст-процесоре. А и објављивање књига више није такав баук као раније. Лепо узмеш двеста или триста евра (износ зависи од тога да ли пишеш прозу или поезију), одеш код издавача, кажеш да си писац, предаш рукопис и он већ за недељу дана осване укоричен и златотискан. Не треба занемарити ни чињеницу да писање има одређени учинак као психотерапија и, на крају крајева, ником не можете забранити да пише и објављује. Али проблеми настају када тај неко почне да умишља да је Достојевски и Бранко Миљковић зато што је платио да му се штампају две збирке песама и промовисао исте у Лајковцу и Бачкој Паланци.

Био сам на промоцији где је канцеларија директора библиотеке смрдела на брљу дасковачу,а плафон у сали за промоције се љуштио и мислили смо се да ће нам се срушити на главу док смо се обраћали малобројној публици. Упознао сам другог директора, тачније директорку, у једној паланци која је на то место дошла као плод родоскрвне страначке комбинаторике. Слистила је бутељку црног још за мезе, а кад је стигло главно јело и још црњака, почела је да треска песницом по асталупретећи да ће да „одробија” коалиционе партнере. Била је адекватно обучена: каубојски шешир и чизме из зимске колекције „Маркиз Де Сад”. На једном сајму на југу Србије је организатор, тип са пирсингом на аркади и зеницама величине Сатурнових прстенова, тврдио да пише поезију инспирисану будизмом. Прво је заменио возача за академика који је дошао из Београда, а онда мене најавио као аутора романа „Канџе”. На опаску да нисам Марко Видојковић,само ми је заверенички намигнуо. У време док сам још студирао, имао сам прилике да присуствујем песничком маратону где је видно припити поета запретио својим колегама: „Ако још неко помене Косово, имаће посла са мном!” На питање водитеља програма шта му то значи, лаконски је одговорио: „Ја сам са Косова и ја једини могу овде да читам стихове о Косову!” Има ту и разних бизарности, рецимо породица у којој су сви песници – деда, баба, мама, ћерка... Нешто као породична песничка мануфактура. Затим, књижевно вече где сваки посетилац добија флашу јабуковог сирћета које, наравно, производи аутор. Присутни кажу и да пече добру шљивовицу. Нисам пробао.

Е, сад, дружење са капљицом човек може да опрости Ђури Јакшићу, Хемингвеју и Басари... Па и сам Марчело на поменутом видео снимку пије пиво и пуши цигарету коју су уредно цензурисали на Б92... Али треба имати дебеле живце па толерисати неписменог паланачког песничког барда који је испио више литара ракије него што је прочитао књига и мисли да је апсолутно сваки тренутак у вашем и његовом животу погодан да вам декламује своју врхунску књижевност. Мени највише на јетру иду они што ми се обраћају са „момак”, „синко” и „да ти ја кажем”.

Српска књижевност је озбиљно оболела. И то је чињеница.

А Марчело је сјајно сажео дијагнозу у једној реченици: „Људи мисле ако су надрогирани да су аутоматски Бодлер, ако су алкоси да су аутоматски По, а не схватају да можеш да будеш само обична џукела.”

Дижем руке од свега. Остављам компјутер и бескрај сајбер-спејса. Вечерас у дому културе гостује чувени песник патриотске провенијенције са алтернативним приступом писању.

Ваљда ће неко овога пута снимити кад га буду гађали флашом.