Од игре за женскиње и децу до светске славе

1923

Почело је једном скромном вешћу на страни „Политике”, 18. априла 1923, а данас је и две стране најстаријем листу на Балкану мало да би се описали успеси који су уследили у наредних девет деценија. Иако је Џејмс Нејсмит измислио кошарку још 1891, код нас је стигла 32 године касније, кад се појавила већ поменута вест, под насловом „Баскет-бал у Београду”:

„Спортски клуб Југославија основао је одељак за веома популарну игру баскет-бал. Уверени смо да ће ова лепа игра стећи много присталица међу љубитељима лаких и грациозних спортова, за које нису потребне нарочите атлетске способности. Ова игра, у којој нема суровости, веома је згодна за нежну децу и женскиње. Топло препоручујемо свима који се интересују ширењем спорта у масу народну да виде вежбање на игралишту Југославије, где се врши и упис сваког дана после подне од четири часа”.

Како је ова вест промакла многим хроничарима наше кошарке остаје тајна, па зато и данас као долазак прве лопте у нашу земљу обележавамо онај дан када је Американац Вилијам Вајленд, изасланик Црвеног крста из Париза, одржао Курс дечијих игара у ОШ „Краљ Петар”. Тако ће се данас (13 ч) на истом месту, у организацији те школе и кошаркашких савеза Србије и Београда, поставити реплика прве кошаркашке конструкције и коша.

Вајленд је ту показивао кошарку почетком јесени 1923, када су међу полазницима курса била и двојица ученика осмог разреда Друге мушке Светислав Вуловић и Слободан Ранчић. Захваљујући њима, у тој гимназији (налазила се на месту на којем је данас „Политика”) почетком 1924. одржано је првенство те школе и прво место је освојио баш њихов разред. Крајем те године, кад је у пензију отишао директор те школе Мирко Петровић, који је заволео кошарку, тај спорт је такорећи замро у Београду.

1936-1944

Велики подстицај развоју кошарке код нас дале су гимназије. Пре свега, Дом краља Александра, Друга Мушка и Трећа мушка, у којима кошарка почиње да се игра после Олимпијских игара у Берлину 1936, на којима су неки професори и соколски предњаци први пут дошли у додир с њом. Међу тим соколским вођама био је и брачни пар Павић, Зденко и Вера, родитељи књижевника Милорада Павића.

Играју се међугимназијска првенства на којима учествују многи потоњи играчи Црвене звезде и Партизана. Трећа мушка је, такорећи, будућа Звезда, са Небојшом Поповићем, Иваном Димићем (предњачио у познавању кошарке као швајцарски ђак), Миодрагом Стефановићем, Васом Стојковићем, Срђом Калембером…, док су у Другу мушку ишли многи будући „партизановци”: браћа Шапер, Света и Радомир, Павле Костић, Ивица Кениг, Божидар Мунћан… Најзвучнија имена Дома краља Александра су Александар Николић, Милорад Соколовић Соко и Ратомир Кашанин. Од четворице утемељивача југословенске школе кошарке – Бора Станковић, Небојша Поповић, Радомир Шапер, Александар Николић – само Станковић у то време није био у Београду, јер је стигао тек почетком рата, из Срема, као избеглица.

За време рата сва четворица су, као и већина поменутих гимназијалаца, учествовала су на првенству Београда које се одржавало на Ташмајдану и на Калемегдану. Такмичило се шест лигаша: БТК, БАСК, СК 1913, Митић, БСК, Обилић. После су се прикључили и Боб и Србија. Шампионат је прекинут почетком јесени 1944, кад су почеле борбе за ослобођење Београда.

1945-1960

Са оснивањем Црвене звезде, 4. марта 1945, спорт у Београду и Србији добио је модел којем су многи тежили. Идејни вођа тог покрета је Небојша Поповић који је, као и Бора Станковић, оснивач Звезде. За њу у првим данима играју и Радомир Шапер и Александар Николић који после прелазе у Партизан (основан 4. октобра 1945). Звезда је шампион првих десет година (Пролетер прекида њен низ 1956), а репрезентација дебитује на великим такмичењима у Прагу, на Европском првенству 1947. Тада смо били претпоследњи, 13, а иза нас је остала само Албанија.

Три године касније, преко квалификација у Ници (селектор је био Француз Анри Хел), државни тим се пробио на Прво светско првенство, у Буенос Аиресу 1950. Први меч у историји шампионата света одиграо се 20. октобра 1950. а част да на сцену изађу први имали смо Перу и ми. Изгубили смо са 33:27, али остало је заувек записано да је један Југословен, један Србин, постигао први поен. Пошто су га фаулирали перуански играчи, Небојша Поповић је стао на линију слободних бацања и погодио – 1:0. Био је то и његов једини поен на утакмици. Заузели смо последње, десето место.

Почетком наредне године на место председника Кошаркашког савеза Југославије (основан 12. децембра 1948) дошао је пуковник Данило Кнежевић који је, иако ништа није знао о кошарци, постао један од најбољих и најуспешнијих председника савеза свих времена. У то време на клупу репрезентације долази Александар Николић, кога је ту поставио Небојша Поповић, и репрезентација почиње полако да расте.

Николић је направио важан рез када је 1958. увео у први тим генерацију 1937-38, у којој ће незаменљиви наредних десетак година бити трио Радивој Кораћ, Иво Данеу, Немања Ђурић. На Олимпијским играма у Риму 1960. освојили смо шесто место, што је био први успех на светском нивоу.

1961-1970

На Европском шампионату у Београду 1961, стигла је прва медаља, сребрна, после пораза у финалу од Совјетског Савеза (60:53) у пуној Хали 1 на Сајму. Њу су, уз савезног капитена Николића, освојили: Слободан Гордић, Радивој Кораћ, Сретен Драгојловић, Миха Локар, Марјан Кандус, Иво Данеу, Звонко Петричевић, Радован Радовић, Немања Ђурић, Витал Ајзелт, Жељко Троскот и Миодраг Николић.

Две године касније, у размаку од неколико месеци, играла су се два шампионата, светско у Рио де Жанеиру (сребро) и европско у Пољској (бронза). У Бразилу смо први пут савладали и Сједињене Америчке Државе (75:73, 16. маја 1963) и Совјетски Савез (69:67, 25. маја).

После Европског шампионата у Москви 1965 (сребро) Ранко Жеравица је на клупи наследио Ацу Николића, а Радомир Шапер је у савезу кормило преузео од Данила Кнежевића. Кошарка се развијала у смеру који су зацртали Поповић, Станковић и Шапер који ће недуго затим доћи на функције у Светској кошаркашкој федерацији (ФИБА) чији ће најуспешнији генерални секретар бити Станковић (од 1960 помоћник Вилијама Џонса, од 1976. до 2002. на челу Фибе).

Са Жеравицом је дошла нова кошарка, са хокејашким изменама (код Николића је углавном играла само прва петорка) и новим, младим снагама. Подмлађивање је спровео одмах после Јуниорског шампионата Европе у Порто Сан Ђорђу 1966 (сребро), када је из те генерације увео у сениоре Симоновића, Ћосића, Шолмана, Плећаша, Капичића и Јеловца. После Светског шампионата у Монтевидеу 1967 (сребро) изгледало је да је експеримент успео, али је крајем исте године екипа доживела дебакл на ЕП у Хелсинкију (девето место). Ипак, КСЈ је подржао Жеравицу и његов пројекат „Пут до врха света” који се остварио у Љубљани 1970. Претходно смо, у Мексико Ситију 1968, први пут били на олимпијском победничком постољу (у полуфиналу савладан СССР, после чувених бацања Владимира Цветковића, 63:62, у финалу пораз од САД 65:50). Светски шампиони у „Тиволију” били су: Рато Тврдић, Љубодраг Симоновић, Винко Јеловац, Трајко Рајковић, Аљоша Жорга, Драган Капичић, Иво Данеу (капитен), Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Драгутин Чермак, Петар Сканси.

Кошаркашице су на Европском првенству у Месини 1968. освојиле своју прву од девет медаља.

1970-1980

Прва златна деценија имала је само једну лошу годину, 1972, када смо на минхенској олимпијади заузели тек пето место, када се нисмо опоравили од пораза у сусрету са Порториком (79:74) чији су неки играчи играли допинговани. Мирко Новосел је онда преузео репрезентацију и следеће године, на ЕП у Барселони, стигло је прво европско злато, са тројицом нових асова Зораном Славнићем, Драганом Кићановићем и Драженом Далипагићем (догодине се прикључио и Мирза Делибашић). Уследили су све сами успеси: СП 1974. у Порторику – сребро, ЕП 1975. у Београду – злато, ОИ 1976. у Монтреалу – сребро, ЕП 1977. у Лијежу – злато, СП 1978. у Манили– злато, ЕП 1979. у Торину – бронза, ОИ 1980. у Москви – злато. Прво и једино олимпијско злато (на тим играма нису учествовале САД) освојили су селектор Жеравица (Николић је опет водио тим 1977. и 1978, а Сканси 1979) и играчи: Андро Кнего, Драган Кићановић, Рајко Жижић, Миховил Накић, Жељко Јерков, Бранко Скроче, Зоран Славнић, Крешимир Ћосић, Ратко Радовановић, Дује Крстуловић, Дражен Далипагић и Мирза Делибашић. У финалу су савладали Италију са 86:77. На истим играма кошаркашице су биле бронзане (селектор Милан Васојевић).

Годину дана раније кошаркаши Босна и кошаркашице Црвене звезде постају први европски прваци из Југославије. Мушки тим Звеуде је већ био освајач Купа победника купова, Партизан и Југопластика (Сплит) су имали по два трофеја Купа „Кораћа” а Локомотива (Цибона) један.

1987-1991

Кад су после европског сребра (Праг 1981, селектор Тањевић) и светске бронзе (Кали 1982, Жеравица) уследила два седма места на европским шампионатима (Нант 1983, Штутгарт 1985, између је стигла олимпијска бронза из Лос Анђелеса 1984) многи су помислили да је Југославија остала без великих асова и да је златна ера заувек прошла. А онда су се појавили момци, уз већ доказаног Дражена Петровића, које је бацио у ватру Крешимир Ћосић: Владе Дивац, Тони Кукоч, Александар Ђорђевић, Дино Рађа, Жарко Паспаљ. Њих је из млађих селекција лансирао Светислав Пешић, освојивши с њима три златне медаље (кадетско ЕП 1985, јуниорско 1986, светско омладинско 1987. у Бормију). Створен је тим који се поигравао са свим ривалима, па и са селекцијом САД без професионалаца. После ЕП 1987. у Атини (бронза) селектор постаје Душан Ивковић.

Уследиле су четири сјајне године: ОИ 1988. у Сеулу – сребро, ЕП 1989. у Загребу – злато, СП 1990. у Буенос Аиресу – злато, ЕП 1991. у Риму – злато.

И док су сви очекивали сусрет века, између најбољег тима на свету мимо НБА и америчког „тима снова”, на Олимпијским играма у Барселони 1992, Уједињене нације су нам лупиле рампу. Због санкција нисмо добили прилику да се сретнемо са првим Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном, Ларијем Бирдом и осталим „ванземаљцима” које је на ту олимпијаду довео тренер Чак Дејли.

1995-2002

Захваљујући Бори Станковићу (генерални секретар Фибе) и Јоргосу Василакопулосу (председник ФИБА-Европе) наш државни тим је одмах после укидања санкција УН добио шансу да се кроз специјалне квалификације пласира на „Евро 1995” у Атини. После доста мука екипа се из потпуне изолације нашла на атинском шампионату и освојила злато (у финалу против Литваније 96:90, 42 поена Ђорђевића, тројке 9-12). Учинили су то селектор Ивковић и играчи: Бодирога, Даниловић, С. Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ђорђевић, Ребрача, Дивац, Савић, Томашевић и Котуровић.

Од 1996. до 2000. екипу је водио Жељко Обрадовић. Освојене су четири медаље на пет такмичења: ОИ 1996. у Атланти – сребро, ЕП 1997. у Барселони – злато, СП 1998. у Атини – злато, ЕП 1999. у Паризу – бронза, ОИ 2000. у Сиднеју 6. место.

Затим је на клупу сео Светислав Пешић и у наредне две године били смо два пута прваци: европски 2001. у Истанбулу и светски 2002. у Индијанаполису. Последње злато, после победе над Аргентином, донели су нам: Бодирога, Котуровић, Чабаркапа, Ракочевић, Стојаковић, Радмановић, Јарић, Дробњак, Дивац, Вујанић, Томашевић, Гуровић.

2003-2013

После Индијанаполиса дошло је време када су приче о „недостатку патриотизма” постала главна тема у нашој кошарци. Свако лето доносило је стрепњу ко ће се одазвати селектору а ко не, а онда је на прес-конференцији после шокантног пораза на „Евру 2005” у Београду селектор Жељко Обрадовић констатовао да је „егоизам појединих играча појео репрезентацију”. Кошаркашка организација је почела да слаби, клупски интересу су избили у први план, а државни тим је постао последња рупа на свирали.

Са повратком Душана Ивковића на место селектора, опет је стигла медаља (европско сребро 2009) па затим у четврто место на „Мундобаскету 2010” у Истанбулу, али последње три године су нас вратиле у тужну реалност, да нисмо више у врху европске кошарке.

У Кошаркашком савезу Србије (КСС) су последње две године доста пажње посветили млађим селекцијама и сматрају да је то пут ка успеху. Наредних дана, можда и неколико недеља, биће познато у ком саставу ће организација започети свој пројекат препорода домаће кошарке. У сваком случају, главну улогу ће у томе имати Дејан Бодирога који је већ предузео неке кораке, па тако и више пута разговарао са главним кандидатом за селектора Александром Ђорђевићем.

Укупно 43 сениорске медаље на највећим такмичењима

Наше сениорске репрезентације освојиле су на највећим такмичењима укупно 43 медаље, кошаркаши 34 (14 златних, 13 сребрних, 7 бронзаних) и кошаркашице девет (6 сребрних, 3 бронзане).

Кошаркаши – Олимпијске игре 6 (1 зл, 4 ср, 1 бр), Светска првенства 10 (5 зл, 3 ср, 2 бр), Европска првенства 18 (8 зл, 6 ср, 4 бр).

Кошаркашице – Олимпијске игре 2 (1 ср, 1 бр), Светска првенства 1 (1 ср), Европска првенства 6 (4 ср, 2 бр).

Од ЕП 1961. када су освојили прву медаљу (сребро), кошаркаши у наредних 30 година нису били на постољу само пет пута (ОИ 1964 и 1972, ЕП 1967, 1983, 1985).

Највећи успеси кошаркашица су две олимпијске медаље, сребро 1988. у Сеулу и бронза 1980. у Москви (оба пута селектор Милан Васојевић), као и титула вицепрвака света из Малезије 1990 (Михајло Вуковић). Финалисткиње олимпијских игара су: Стојана Вангеловска, Мара Лакић, Жана Лелас, Елеонора Вилд, Корнелија Квеисћ, Данира Накић, Слађана Голић, Полона Дорник, Разија Мујановић, Весна Бајкуша, Анђелија Арбутина и Бојана Милошевић.