Зашто прекид рачунамо у игру?

У готово свим извештајима с утакмице Београд – Црвена звезда (1:2), укључујући и записник на сајту Заједнице фудбалских клубова „Јелен” Супер лиге Србије, први гол је Звезда дала у 43. минуту. Међутим, после тога се до краја првог полувремена играло још осам минута.

Да ли је то судији „стао сат”? Не, Јеремић је учинио све што треба да полувреме траје 45 минута колико је и прописано правилима игре.

За разлику од сличних спортских грана у којима је меч временски ограничен, у фудбалу не постоји посебан мерилац времена, то јест неко ко ће да води рачуна да „време тече” само док се игра.

У фудбалу ту улогу обавља судија. Он не искључује штоперицу за ситно „губљење времена” (извођење аута, корнера, слободног ударца и слично), али, мора да надокнади пропуштено када је у питању дужи прекид, какав је био прекјуче на Омладинском стадиону.

У 21. минуту Јеремић је прекинуо утакмицу због тога што је на једној трибини од врха до дна „изложен” цртеж на коме су фудбалске судије приказане као мафијаши. И тај прекид је трајао осам минута.

За то време се није играо фудбал!

Упркос томе, када су навијачи склонили оно што боде очи судијској организацији, настављено је, по схватању медија, а и оних који су у фудбалу, одбројавање као да се све време играло!?

Због тога је судија потпуно исправно продужио прво полувреме, то јест играло се и када је истекао 45. минут од тренутка када је почела утакмица. То се обзнањује тиме што четврти судија покаже за колико је полувреме продужено. Дакле, ако на семафору у његовим рукама пише 8 ,то значи да тог тренутка недостаје још толико минута до 45, то јест да је у току 33. минут.

Немогуће је да се објасни зашто се пренебрегава та чињеница, иако су фудбалске судије одувек имале право и обавезу да надокнаде „изгубљено време”. У „Политикином” извештају с гостовања БСК-а у Шапцу 1931. пише да су навијачи Мачве негодовали што је судија продужио утакмицу, па су њихови примили гол.

На жалост, данас никоме не смета кад види или чује да је полувреме трајало 45+број минута за колико је продужен меч. А ако се у току тог надокнађивања догоди неки дужи прекид, судија нема обавезу да јавно обавести гледаоце за колико још продужује продужетак.

На страну то што је нелогично да се нешто догоди, рецимо, у 45+3 минуту, а и да се то изговори. С таквим званичним записником било би занимљиво кад би се клуб, који прими гол у том додатом времену, жалио што се играло дуже од 45 минута (а то има написано црно на бело) колико траје полувреме.

Ако је, рецимо, голман у деветом минуту првог полувремена направио прекршај због којег је досуђен једанаестерац, а он искључен, како може резервни голман да уђе у игру у 12. минуту, а пенал да буде изведен у 13?

Управо то се догодило у Београду, 9. септембра 2009, на утакмици Србија – Француска (1:1) у квалификацијама за Светско првенство. Тако пише у званичном записнику и тако су пренели и медији. Тако је остало за историју. А то што је лопта мировала између деветог и 13. минута док су се Французи бунили због пенала и искључења свог голмана, па што је прошло време док се резервни голман загрејао и стао на гол – испада као да се и тада играло.

То није ни прво, ни последње погрешно тумачење неких новина у фудбалу. Овај проблем је настао када је уведено да четврти судија испише на свом семафору колико ће још да се игра да би то видео цео стадион (раније је главни судија прстима обавештавао своје помоћнике за колико ће да продужи меч).

Међутим, то је унело збрку, па тако испада да утакмице различито трају: једна 90+6, друга 90+3, трећа само 90... Кад гол падне, рецимо, у 90+1 из тога се не види колико је времена још остало до краја: може да буде још седам минута, а може да буде и последњи.

Сем нелогичности ово не представља никоме проблем. Али, ако овако просте ствари не схватамо, како ћемо да изађемо на крај с оним сложенијим?