Кога штите синдикати?

Хајде да замислимо да је господин Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, послодавац. Да ли би запошљавао људе по закону који он предлаже? Не би.

Ево зашто:Орбовић предлаже да отпуштање радника постане далеко сложеније него што је сада и да тренутни послодавац плаћа отпремнину за укупан радни стаж, без обзира где је и колико дуго запослени раније радио.

Рецимо, његовој фирми је јако потребан један радник/радница и нашао га/ју је међу армијом оних који су остали без посла последњих година,а претходно је та особа деценију, дверадила у некој другој фирми. Господин Орбовићби га/је радо запослио,али има два проблема. Прво, није сигуран да ће му посао за четири-петгодина ићи тако добро као сада,па се плаши да дотичну особу никако неће моћи да отпусти ако се нађе у проблему. Отпуштање ће ићи тешко јер је Закон о раду то учинио компликованим. Друго, чак и акоуспе да је отпусти, господину Орбовићу би било врлоскупо да тој особи плати отпремнину за све године које је радила у другој фирми, мада је спреман да плати за време проведено у његовој фирми. Ако би платио за све године, израчунао је господин Орбовић, биће на губитку. Да ли ће господин Орбовићзапослити ту особу? Наравно да неће!

Е сад, није мени жао господина Орбовића као послодавца, али ми је жао те особе која је могла бар тих наредних четири-петгодина да ради код господина Орбовића (а ако господину Орбовићу посао буде добро ишао, можда и цео радни век). Имала би плату, усавршавала би своје способности и генерално би се боље осећала него да излази на улицу, блокира путеве и носи транспаренте против овога илионога.

Хајде да видимо сада кога то господин Орбовић – и други који исто заговарају – штити?

Сигурно не штити људе који раде на црно, а њих је више од 400.000. Они немају никакве уговоре, никакве доприносе и, углавном, ради са њима шта ко хоће и може. Они би били пресрећни да добију посао у фирми господина Орбовића, послодавца, макар и на краћи периодод тих четири-петгодина. Само да све буде легално и да им се плаћају доприноси за пензионо и здравствено. А отпремнину за тих неколикогодина би доживели као добитак на лутрији.

Не штити се ни највећи број људи који легално раде у приватном сектору,а њих је око милион. Већина приватних фирми, наиме, са својим радницима потписују уговоре који постојеће радно законодавство донеклечини флексибилнијим. Ти уговори, по правилу, предвиђају релативно једноставне разлоге за отпуштање,а ни отпремнина није издашна као што би господин Орбовићжелео. Ови запослени су, углавном, релативно задовољни што имају посао, што примају плате, што стичу радно искуство и што им се плаћају доприноси. Отпремнину виде као нешто што ће им помоћи да премосте тешкоће ако, не дај боже, остану без посла. Неки од њих мисле да – ако до нежељене ситуациједође – могу отпремнину да искористе да покрену неки свој, приватни посао.

А људи које господин Орбовић – и сви који причају сличне приче – најмање штити јесу незапослени – њих је око милион: 750.000 оних који траже посао и још 250.000 оних који су дигли руке од тражења посла. А кад си незапослен и немашизворе прихода,радио би и на црно, и код господина Орбовића макар на четири-петгодина и у било којој приватној фирми. Отпремнина ти ни у сну не пада на памет.

Дакле, да сумирамо: кога, заправо, штити господин Орбовић (и његови истомишљеници)? То је – као што је влада недавно израчунала – око 750.000 људи који раде у државној администрацији (на свим нивоима), у државним и јавним предузећима и у предузећима која већгодинама ништа не раде, а ако већи раде,то чине неефикасно и немају тржиште. Ови радници примају плате из буџета. Укратко, све су то људи које издржавају порески обвезници. Ти запослени, у просеку, имају веће плате од свих осталих у српској привреди, већина њих има радна места која су сигурнија од било којих других у привреди Србије и махом не брину да ли су им уплаћени доприноси (а ако се испостави да нису,ето их,блокирају неки пут, па се брзо уплате). Они често узимају пуне отпремнине и селе се из једне у другу државну или јавну фирму. Није мало ни оних који те отпремнине спискају,па на улицу да траже још.

Разумем ја господина Орбовића и његове политичке заштитнике. Они бране своја сигурна радна места, своје пристојне плате и све остале привилегије. И то је легитимно. Само ми није јасно зашто би остали,већи део грађана Србије,дозволио да нас господин Орбовићи његови истомишљеницивуку у жабокречину у којој – кад то њима више не буде важно – неће више бити радних места ни за њих ни за нас.

Економиста из Београда