Нова лева и десна Европа

Пошто су званична европска истраживања показала да ће снажну подршку на предстојећим изборима за Европски парламент у мају 2014. добити странке крајње левице и деснице, процеси о којима су практично сви објективни  истраживачи већ дуже време говорили обелодањени су најширој јавности: рађају се нове политичке праксе левице и деснице и критички европски дискурси главно су обележје савремених политичких токова.

Најсвежији пример који исцртава обрисе једног дела европских догађања која су на помолу свакако је објављивање у листу Фигаро сакривеног извештаја француске владе о томе да се Француска налази на ивици народне побуне и социјалне експлозије, јер у народу владају тензије, огорчење и бес. Ради се о гневу који се појављује готово спонтано, а стање се описује као ситуација на рубу устанка. Истовремено, други релевантан пример, који је узнемирио духове широм Европе, тиче се формирања савеза између Марин ле Пен и Герта Вилдерса,тј. савеза који се правилно препознаје као прва степеница у стварању европског десничарског анти-ЕУ блока. Јер, с обзиром на расположење грађана и пораст евроскептицизма, ни најмање није искључено да се остали савезници за овај пројекат могу пронаћи у широком луку од Велике Британије до Италије.

У анализи различитих случајева нове деснице у Европи потребно је, међутим, разликовати политички легитиман захтев за успостављањем Европе националних демократских држава од ултранационалистичких и фашистичких пракси насилног карактера, какве сусрећемо на примерима грчке Златне зоре или бугарске Атаке. Једнако, то је и разлика која се појављује и на другој страни политичког спектра где је, рецимо, важно разумети разлику између леве коалиције Сиризе коју предводи Алексис Ципрас и радикалне левице тзв. Народноборбене револуционарне силе у Грчкој. Новонастали пејзаж, дакле, без дилеме упућује на низ потенцијалних политичких и друштвених опасности – нарочито када је реч о најекстремнијим десничарским или левичарским елементима – али свака идентификација или изједначавање између основаних апела за афирмацијом националне државе или за већом социјалном правдом са фашизмом свакако да није ништа мање погубна.

Да ствар стоји управо супротнo јасно је кроз анализу питања како се до савремене ситуације у Европи уопште стигло. А одговор на ово сложено питање у највећој мери је запањујуће једноставан: узрок садашњих превирања почива у лажној политици. Прецизније, у Европи се више од две деценије спроводила политичка симулација,тј. лажна политика у којој су и десница и левица изгубиле сопствени политички идентитет. То је била наметнута криптополитика консензуса, конструисаног „трећег пута“ с оне стране левице и деснице, а заправо је требало да у реалности испише крај и левице и деснице, и политике уопште. Јер то је било време у којем се проглашавао и покушавао спровести у дело „крај историје“ који је, у преводу, између осталог требало да учврсти моћ трансатлантског капитала кроз пројекат Европске уније.

У најкраћем, то је кључ за разумевање савремених појава, које се рађају као последица систематског затирања и осећања националног идентитета и вековних европских традиција слободе, правде и једнакости. Јер да су, рецимо, архитекте ЕУ допустиле очување умерених десних политика – које базирају делање на саприпадности националног и демократског – или, да се није дозволило да настане садашње стање у којем, према најновијим подацима Међународног црвеног крста, у Европи има више од 120 милиона сиромашних, сасвим је извесно да би ствари битно другачије изгледале, као и да реално овако драматичних последица, по свему судећи, не би било. Односно, да су политичке и друштвене елите следиле најбоље европске традиције, данас не бисмо били сведоци овако дубоког јаза између ЕУ догме и европских стварности.

У том светлу важно је уочити да политике левице и деснице у настајању свакако нису антиевропске политике, јер Европа и Европска унија су потпуно различите ствари. Штавише, нова левица и деcница деле уверење да су баш праксе ЕУ поништиле праву историјску идеју Европе. Нове политике залажу се за јачање државе, за крај неолиберализма и за повратак места народа у политици. Такође, и нова левица и нова десница изричито се противе интервенционизму у политици и скрећу пажњу на то да јака држава и права демократија нису супротстављени процеси. У исти мах, ове политике као свој циљ имају повратак знању и образовању, али и већем учешћу грађана у политичком и јавном животу, као начину да се превазиђе криза вредности која је захватила различите сфере људског делања.

То су разлози због којих можемо рећи – уз свест о неизвесности догађаја и потенцијалним политичким опасностима – да је почело време преласка из једне епохе у другу. Још важније, ради се о томе да се у Европи, као и широм света, дешава један посебан процес повратка политике и повратка историје...

Факултет за медије и комуникације