Лекција судовима о притвору

Најновија одлука Уставног суда Србије, који је прогласио неуставном одлуку Апелационог суда о продужењу притвора Предрагу Бубалу за још три месеца, показује да наши судови имају неуједначене критеријуме када је реч о одређивању притвора.

У три велика и важна предмета, „Азотара”, „путарска предузећа” и „Лука Београд”, испоставило се да су главни осумњичени месецима неуставно били у притвору.

Онај ко је у притвору неуставно, односно незаконито, може да тужи државу и захтева одговорност за незакониту судску одлуку, али и накнаду штете за сваки дан иза решетака. Јер, суд крши уставно право о ограниченом трајању притвора ако рутински шаље иза решетака осумњичене, покривајући то недовољно аргументованим решењима и одлукама.

Судови најчешће праве грешку када се позивају на законске норме, а мало пажње посвећују образложењу. У последњој одлуци којом је оцењено да је Бубало три месеца неуставно у притвору, Уставни суд је у образложењу на 14 страна „одржао лекцију” нижим инстанцама.

Уставни суд сматра да решење о продужењу притвора мора бити јасно и аргументовано за сваки појединачни случај, а не само цитат из закона. Судови, према томе, морају да осигурају да притвор не буде казна, већ мера обезбеђења присуства која треба да траје најкраће могуће време.

„Ти разлози морају бити релевантни и довољни, не смеју бити произвољни”, пише у одлуци Уставног суда којом је прихваћена уставна жалба бившег министра за привреду и приватизацију Бубала.

Посебно широко судови тумаче такозвану тачку четири. Реч је о члану 211, став први, Законика о кривичном поступку, много познатију као узнемирење јавности. Овај основ за притвор постоји у свим европским законима, али се тумачи много рестриктивније.

„Није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење поступка”, указује Велико веће Уставног суда у одлуци коју је потписао председник Драгиша Слијепчевић.

Другим речима, разлози које је навео Апелациони суд, продужавајући притвор Бубалу, нису довољно убедљиви.

Ти разлози су, према образложењу Апелационог суда, то што је Бубало осумњичен за кривично дело за које се може изрећи затворска казна већа од 10 година, што постоји сумња да је предузећу „Вордфин” из Луксембурга прибављена противправна корист од 5,7 милиона евра на штету српског буџета и што је Бубало обављао функцију министра и то што је предузеће „Лука Београд” од виталног значаја за Србију.

Према оцени Уставног суда, ти разлози још не значе да би пуштањем Бубала на слободу јавност била узнемирена. Требало је, указује се у одлуци, утврдити посебно тешке околности кривичног дела, независно од такозваних квалификаторних околности. Уставни суд закључује да би управо ова разлика између два правна појма спречила аутоматско одређивање притвора.

Разматрајући случај „Бубало”, Уставни суд је подсетио да је пракса Европског суда за људска права да је узнемирење јавности основ за притвор само под условом да се заснива на чињеницама које показују да би пуштање окривљеног на слободу угрозило јавни ред и мир.

То значи да, према закону и Уставу, оптужбе којима се Бубалу приписује да је, као министар продајом „Луке Београд” оштетио буџет за 5,7 милиона евра, не узнемиравају јавност толико да би то угрозило кривични поступак.

„Сматрам да од дана хапшења Бубала, 14. јуна, није било основа да му се притвор одреди због узнемирења јавности. Противзаконито и противуставно је некоме одредити притвор по том основу, уколико се не наведу докази да би пуштањем на слободу дошло до узнемирења јавности, а потом и угрожавања вођења поступка. Тврдим да се не може доказати ко, када, на ком месту и ко су људи који би били узнемирени пуштањем Бубала на слободу, нити да то може угрозити рад државног органа, односно суда”, каже Бубалов бранилац адвокат Зоран Атељевић.

Такозвана тачка четири, сматра наш саговорник, представља широк полигон за злоупотребе, односно повређивање једног од основних људских права – права на слободу. Он закључује да се под формулацијом „узнемирење јавности” често крију противправна поступања и да држава мора на то да реагује.

Уставни суд Републике Србије усвојио је 3. октобра уставну жалбу Мирослава Мишковића, сматрајући да му је повређено право на ограничено трајање притвора. Исти став Уставни суд је имао и у случају Звонимира Никезића, оптуженог у афери „Азотара”. Никезићу и Мишковићу притвор је продужан због опасности од бекства, а касније је замењен јемством.