Је л’ Кркобабић дигао узбуну?

Најискреније се надам да ових последњих неколико дана господин Јован Кркобабић, потпредседник владе и министар рада, запошљавања и социјалне политике, диже узбуну у свом министарству и по разним институцијама које се баве запошљавањем. Или је макар подизање узбуне делегирао сину Милану, који ионако у јавности често предлаже разне акције које ће – по њему – повећати запосленост у Србији. Верујем да их у стопу прати господин Љубисав Орбовић, председник Самосталног синдиката Србије, као и све друге синдикалне вође. А прижељкујем да им са свих страна помажу људи који се баве образовањем у овој земљи. И очекујем да ће се сви они заједно, у једном моменту, упутити до Саше Радуловића, министра привреде, и помоћи му да што пре измени Закон о раду на начин на који је то Радуловић наумио.

Све ово вам причам зато што сам у новинама прочитала два текста у којима се помиње могућност запошљавања 10.000 и више радника а њих нигде нема. „Политика“ је, наиме, у једном дану на првој страни објавила два наслова у којима послодавци кажу да им треба 10.000 радника: 5.000 за гасовод „Јужни ток“ и 5.000 сезонаца у селу Стрижа. Томе ваља додати и онај недефинисани број које траже немачке фирме да би радиле у Србији а, како тврди њихов амбасадор, не могу да их нађу. Незапосленост огромна а радника нема! Мора да ту нешто није у реду, зар не?

Зато чим види овакве наслове господин Кркобабић (који год од њих) треба да отрчи у Националну службу запошљавања и да са њима договори програме квалификације и/или преквалификације који ће оспособити један део незапослених да раде послове који су на располагању. Већ годинама сезнада су заваривачи дефицитан кадар (посла има и код нас и у свету) па ми није баш најјасније што до сада више десетина хиљада незапослених људи већ није обучено да то раде. Не треба баш нека памет да се схвати како ће код изградње гасовода заваривачи играти једну од главних улога. Исто то би могло да се уради кад су у питању радна места која желе да отворе немачке компаније. Ове обуке, по правилу, не трају дуго и могу брзо дати позитивне резултате. И држава и радници би од тога имали далеко веће користи него од блокаде путева и пруга. 

Кад реши проблем са Националном службом за запошљавање господин Кркобабић би морао да скокне до министра привреде и да му пружи подршку за измене закона о раду како би се омогућило брзо и јефтино и запошљавање и отпуштање. Додуше, господин Орбовић је недавно у једној ТВ емисији приметио да министар Радуловић не треба да се меша у доношење закона о раду јер је то надлежност министарства за рад, запошљавање и социјалну политику, па би господин Кркобабић могао само да преузме закон од господина Радуловића и сам га пошаље влади и скупштини. Са свим основним идејама које заговара господин Радуловић а које треба да га учине флексибилнијим да би људи лакше и брже добили посао.

Потом би господин Кркобабић могао да се позабави проблемом који је испливао у селу Стрижа. Тамошњи домаћини муку муче да нађу сезонске раднике за вађење шаргарепе (за дневнице од 1.200 до 1.400 динара). Један од њих, Иван Влајић, каже да већина одустаје већ првог дана и да ће „пре да траже социјалну помоћ или да трпе него да раде“. Дакле, господин Кркобабић – уз свесрдну помоћ синдиката – треба да направи систем који ће терати радно способне да раде а не да траже социјалну помоћ (прекомерно запошљавање у јавном и државном сектору је један вид те социјалне помоћи и то прилично скупе). Социјално предузетништво – које здушно заговара Кркобабић млађи –начин је да се запосле они који су радно способни али су тржишно неконкурентна радна снага (немају знање и вештине које се траже и не могу да их науче из разно разних разлога).

Социјална – као и свака друга врста помоћи – треба да се заснива на ономе што стручњаци зову „means tested”, а што значи да помоћ добије само онај коме је заиста потребна. Узгред би господин Кркобабић могао да поднесе амандман на закон о раду и да реши проблем ангажовања сезонских радника, опет са идејом да то буде брзо и јефтино за послодавца.

Пошто је решио сва та горућа питања, господин Кркобабић може да одшета до свог колеге министра образовања и да види са њим како школски систем треба мењати да би производио кадар који се тражи на тржишту рада. То би, наравно, потрајало неколико година, али без реформе школства неће бити ни запошљавања. Јер шта ће коме радник који можда много тога зна –али то у пракси није ни потребно ни примењиво?

Економиста из Београда