Српска и Хрватска – исте републике

Хрватска је 1. јула постала чланица Европске уније, заједнице држава које истичу да у своје редове примају само оне земље које „поштују владавину права, мањине и људска права” и које „морају бити способне усвојити и спровести корпус законодавстава и прописа ЕУ”. Већ нам то  сугерише да је Хрватска постала једна добра, пожељна средина.

Српска нам обично бива представљена као сушта супротност, најмрачнији кутак узорне, „светле Европе”. Није реч само о томе да различити ауторитети тврде да је „геноцидна творевина”. Редовно слушамо да она нема моралне основе да постоји – да треба да нестане. Штавише, потпуно или бар фактичко брисање Републике Српске данас представља један од кључних дугорочних циљева западне политике на Балкану.

Али две републике су обликоване поредивим политичким процесима који су, између осталог, пролазили кроз периоде обележене терором и масовним злочинима. Штавише, оне данас по много чему подсећају једна на другу.

На обе обале Саве већина грађана бољу будућност везује за изградњу етнички хомогене националне државе и сматра да се овлашћења могу преносити искључиво на далеки Брисел.  Многе државне институције су само декларативно отворене и непристрасне.

Идеал доброг грађанина се везује за богобојажљиву особу у „традиционалном браку”. Ако их не сретнете недељом у цркви, „прави Хрват” и „прави Србин” ће често изгледати и понашати се као да су близанци.

Повици „За дом спремни” и „Нож, жица, Сребреница” садрже идентичну поруку. Велики број младих и не покушава да сакрије да жали за најружнијим страницама прошлости. Било би охрабрујуће да је то само последица лоших уџбеника. Нажалост, деца одрастају у срединама у којима су слике људи друге вере и сродне нације зацементиране као мерило највеће претње.

Чак по неким важним питањима ситуација у „доброј” хрватској држави је много гора него у „лошем” српском ентитету. Милорад Пуповац, одмерени лидер Срба у Хрватској, добија претње смрћу „са изразитим говором мржње и увредама упућеним припадницима српске мањинске заједнице”.

Ни некрополитичка пребројавања невиних жртава не би ишла у корист лажне дихотомије која једну републику представља као страшно место док другу уоквирава као део европског раја. Сребреница, на срећу, није постала нови Јасеновац.

И на Косову се Република Српска данас нуди као синоним за опасност, зло и највећу претњу. „Мислим да треба да будемо изузетно опрезни да нам се не створи ситуација с неком Републиком Српском”, рекла је америчка амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џекобсон поводом резултата избора у општинама на северу.

Агрон Бајрами, уредник „Кохе Диторе”, највећег дневног листа на Косову, пише о ризику „да се заједница српских општина претвори у нешто слично Републици Српској” и додаје да „када је север у питању, земља страхује од могућих још већих компликација, тензија и конфронтација”.

Забринути албански уредник текст о новом балканском бауку завршава реченицом – „У Европи 21. века”. Нажалост, бројне мучне и неславне реалности данас постоје у том привиду отворености и толеранције.

У европској Приштини, на пример, живи мање од сто Срба. Систематско уништавање надгробних споменика у јужном делу Косовске Митровице сугерише да ће ускоро вероватно нестати и последњи трагови да су у том делу Европе некада живели Срби.

Етнички темељно прочишћено албанско Косово, понос бриселске и вашингтонске хуманитарне колико и ратне политике, не разликује се много од хрватске републике чије је добро европејство на почетку 21. века верификовала Европска унија.

Испада да је српска република лоша само зато што је српска. Али када се исте ствари описују епитетима са супротним значењем онда ту нема много недоумица. За то се на свим европским језицима користи иста реч – расизам.

Факултет за медије и комуникације