Низбрдица у култури

Децембар, месец новогодишњих резолуција. Резолуције су добродошле у сваком друштвеном систему, како оне на личном плану тако и оне већих размера. Код нас су потребне велике резолуције на више фронтова. Један од фронтова свакако је културни, који последњих година губи оријентацију. Академик Матија Бећковић изјавио је за једне новине како је култура предвиђена за укидање. Сада смо дефинитивно на добром путу да се то и оствари.

Новац данас најбрже доносе глупост и неморал и зато су једини и видљиви у нашем друштву. Медији су се побринули да нам цео тај протокол константно приказују, програмом у коме се све своди на провокацију. Драма се најбоље продаје у новинама, књижевности, на телевизији, па чак и у уметности. Уметнички „перформанс” постаје најатрактивнији облик изражавања.

Још у aнтици, Аристотел је сматрао трагедију узвишеним обликом драме, уколико је она изазивала сажаљење и емпатију. Наше човечанство онда својим постојањем ствара драму на најузвишенији начин – трагично! Нашу друштвену „елиту” најчешће одликујy пљачкаштво, снобизам и необразовање. Такав слој грађанства никада и нигде није могао да покрене духовне и моралне снаге друштва.

Чињеница је да култура иде низбрдо, али њени трзаји и даље постоје. Појединци упућују и на друге садржаје, поред овог естрадног паганства које је најупадљивије. Са књижевне, кинематографске и уметничке стране стижу исти вапаји за публиком, али за публиком која учествује и мисли. У складуса афинитетима данашњег друштва, људи из културе морају провокативно да привуку пажњу, а онда да представе своје поруке, идејно вредне садржине. Идеологија старих писаца и уметника је превазиђена, па се данашњи носиоци сличних ставова боре на модеран начин за исте вредности.

Овогодишњи победник Уметничког салона у Панчеву Душан Марино својом сликом опоменуо је на заборав у који пада Градска библиотека Панчева. Његова слика представља торзо човека који уместо џепа на кошуљи има неупотребљену, празну чланску карту библиотеке. Италијански редитељ Ерик Гандини филмом „Видеокрација” дословно се бави проблематиком његовог наслова. Филм кроз многобројне статистике и анкете доказује моћ слике и власт италијанских медија над грађанским правцем размишљања, укуса и избора, који се потом одражава на одлуке ополитичком учешћу и културном стваралаштву. Филм је приказиван на престижним филмским фестивалима, освојио је многа признања, али је приказивање његове рекламе било забрањено на италијанској националној телевизији. Какво изненађење. Попут ових примера, многи појединци су започели спровођење резолуција и својим доприносима одржавају и надограђују културну баштину. Култура не мора да буде скупа, само треба да се прати какве пројекте ствара. Медији имају највећу моћ у ширењу информација овог типа. Историчар уметности г. Бранислав Димитријевић недавно је на то опоменуо у једној емисији („Утисак недеље”) која је требалo да се бави темом тренутне културе, али се, по обичају, на крају о њој није ни говорило. Ова новогодишња културолошка резолуција није немогућа. Волим да верујем да је истрајност оно што се често манифестује као победнички манир.

Апсолвент Филолошког факултета Универзитета у Београду