Условни рефлекс за српску кривицу

„Фејсбук је признао Косово! Честитам...”, обзнанила је недавно на Твитеру америчка амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џејкобсон. Упућеног посматрача таква реакција не изненађује много али простор који је вест добила у западним медијима повод је за поновно подсећање на то колико је медијска наклоност важна за евентуално нагињање једне земље неком центру моћи. Док Приштина ужива пуну подршку како америчког владајућег естаблишмента тако и моћне медијске машинерије (само признање независности на Фејсбуку добило је цео афирмативан текст у „Њујорк тајмсу“) однос према Србима никао да изађе из минуса. Грађани Србије, па и они нескривено прозападно оријентисани, не могу да савладају осећај горчине када виде углавном негативно представљање свог народа у западним медијима, деценију након„демократских промена”. У таквом третману поједини аналитичари препознају узроке који све више утичу да код просечног Србина спласне ниво ентузијазма за Европску унију и западни модел уопште.  Подсећају да се српско клатно још клати између Истока и Запада и упозоравају на реалну могућност се одбије од тврдокорне стереотипе у Америци и Европи и заврши на другој страни.

Примера је прегршт. Само у поменутом „Њујорк тајмсу” са репутацијом најутицајнијег листа на планети у последњих неколико дана објављивано је неколико текстова из пера различитих експерата и „познавалаца прилика на терену” а свима је заједничко да за недаће на Балкану криве Србе. Тачније, тај стереотип је мутирао у још опаснији облик па данас чак није неопходно елаборирати за шта све српска страна сноси  кривицу јер је западни читалац већ стекао условни рефлекс да на помињање Срба има негативну емоцију.

На тој фреквенцији је и текст новинарке и удовице Ричарда Холбрука Кати Мартон где она упозорава на ћорсокак у којем се налази Босна и Херцеговина готово две деценије после Дејтона. Њен урадак обилује досад толико пута виђеним стереотипима о ексклузивности српске кривице за крвави распад бивше државе а на истој адреси тражи и кривца за тренутну дезоријентисаност БиХ.

Она чак пише да је за време преговора у Дејтону муж од ње тражио да мало прошета са неким присутних (српских) лидера и навуче их на причу о деци и унуцима.

„То је била немогућа мисија: Ти људи су били потпуно фокусирани на рат, на то како да задрже земљу и моћ. Данашња група босанских политичара ме подсећа на оне које сам познавала у Дејтону”, пише Холбрукова удовица.

Када „Њујорк тајмс” објави овакав текст не вреди много ни накнадна памет експерата који упозоравају да је чувени дипломата био и одвећ обазрив да би тек тако препустио драгоцене госте слободној доколици. Иницијалну штету нанету оваквим текстом не може поништити ни реакција читатељке из Сарајева која површно познавање босанске политике које демонстрира Кати Мартон сликовито доказује њеним истим таквим портретисање главног града БиХ.

„Сарајево нема ни 'елегантну зграду опере' (само старо Народно позориште) нити 'једну од најбогатијих библиотека света'. У ствари за време последњег конфликта Вијећница је изгорела заједно са већином свог блага и још је у фази реконструкције”, пише читатељка њујоршког дневника из Сарајева.

Истовремено, када на ред дођу ситуације у којима је српско становништво угрожено угао гледања америчког јавног мњења има шмек некакве прећутне оправданости. Експерт за људска права са Универзитета Колумбија тако сведочи о свом искуству о хуманости „Албанаца према мањинама на Косову” док је тамо боравио у периоду од 2000. до 2002. О мартовском погрому који се из такве идиле изродио нешто више од годину дана касније – нема ни речи.

Матрица негативног односа према Србима не мења се ни када захвати оне појединце којима нема шта да се спочита. Тада се тон мало прилагоди језику чињеница али таман толико да се остави простор за једно свезначно „али”. То се најбоље могло видети када је пре неколико месеци недељник „Њујоркер” са репутацијом гласила најрафиниранијих америчких интелектуалаца донео опширан портрет Новака Ђоковића. Премда је пажња „Њујоркера” овде одјекнула као сигнал да нас „Американци коначно виде у правом светлу”, како је прокоментарисао посетилац сајта једних новина, пажњи јавности некако је промакао тон којим одише цео текст. Већ сам наслов „Трећи човек” (иако је Ђоковић у том тренутку већ 85 недеља био први рекет света) сугерише да није реч о неупитној похвали једном младом и успешном човеку.

Суптилно, како то само они умеју, „Њујоркер” фактографске податке о успесима Новака Ђоковића гарнира једним тоном из ког провејава сумња у то колико је Ђоковић стварно заслужио да буде број 1.

Ауторка у једном тренутку чак спекулише да тениском асу недостаје „џентлменства” што је можда назнака да он није прави Европљанин и да је „шампион који не поштује традицију на онај начин на који то ради енергични Шпанац или елегантни Швајцарац”. Исти недељник, на исти деликатан начин обрађује тему трговине људским органима на Косову на основу извештаја Дика Мартија и провлачи тезу да су све прилике да је и по том питању реч о некаквој српској ујдурми.

Оваква пракса није никава новост у теорији медија. Сколоност штампе баратању стереотипима доказао је пре готово једног века пионир америчког новинарства Волтер Липман. Заједно са колегом Чарлсом Мерцом урадио је студију случаја на примеру извештавања „Њујорк тајмса” о Октобарској револуцији у периоду од 1917. до 1920.  Закључак је показао да су текстови били далеко од непристрасних и да су махом били утемељени на ономе „шта су новинари желели да виде, а не шта су стварно видели”.

Прилично негативан стереотип који се и даље негује о Србији у свету даје непрегледан простор и онима који се на неки начин са њом сукобљавају. Вреди подсетити на напоре америчке лобистичке куће „Подеста груп” која линију одбране Мирослава Мишковића заснива на стереотипу о Србији као Путиновом експоненту на Балкану, а српско вођство приказује као баласт за приватне предузетнике.

Слика која се негује о Србији као продуженој руци Кремља у источној Европи, која се може тумачити и као својеврсно одгуривање од себе, нарочито је збуњујућа у светлу тињајуће борбе када се Исток и Запад боре за сваког играча у свом тиму.