Холивудске звезде немају пријатеље

У последње време, Радета Шербеџију у Србији чешће гледамо као музичара него као глумца. Са члановима свог бенда „Западни колодвор” наступиће вечерас пред београдском публиком у Дому синдиката, а сутра пред новосадском у СНП-у. Гост ће му бити гитариста и композитор Влатко Стефановски са којим има дугогодишњу сарадњу.

Док чега улогу у неком новом холивудском филму а можда и у српском (2012. играо у „Устаничкој улици”), Шербеџија ужива у Ријеци са својом супругом Ленком, децом и троје унучади, а поред игре са унуцима највише га радује „мудровање и размена мисли” са стогодишњим оцем.

Песма Арсена Дедића „Не дај се Инес”, коју често изводите на концертима, настала је 1972. Има ли разлике у интерпретацији некад и сад?

Има, наравно. Некада сам је изговарао младалачким гласом, а од када је за многе људе послата култна песма, говорим је са неком врстом одговорности према властитој генерацији.

Како се сећате југословенске кинематографије пре рата деведесетих?

То је прича о једној талентованој генерацији која је у то доба снимала филмове. Павловић, Петровић, Жилник, Драшковић, па затим чешка школа – Зафрановић, Грлић, Марковић, Карановић, па чудесни Шијан и ванвременски шампион Кустурица… Сјајна репрезентација, скоро као наши кошаркаши кад су били шампиони света.

Улога у филму „Пре кише” Милча Манчевског отворила вам је врата међународне каријере. Колико је било тешко успети најпре у Лондону, па затим у Америци? Где вам најугодније?

Филм „Пре кише” ставио ме је на мапу светског филма. После те улоге почеле су да ми стижу понуде из целога света, па тако и од највећих продуцентских кућа Холивуда. Било је тешких времена у Лондону, када сам након главних улога које сам играо у југославенском филму морао да прихватам којешта да бих преживио са фамилијом. Срећа ме је дотакла и убрзо сам почео да добијам улоге у великим филмовима. Зато сам и морао да се преселим у Лос Анђелес, да будем ближе својим агентима. Волео сам живот у Калифорнији, са пуно сунца и добрих ресторана, људи опуштених и некако безбрижнијих него другде у свету. Ипак, пре две године одлучио сам да се вратим на Јадранско море, тако да сада живим у Ријеци. Лепо ми је, а опет, ако ме неко позове да играм у неком светском филму, седнем на авион и за неколико сати сам било где на свету. Свет је постао тако мали.

Зашто сте престали да играте у популарној серији о форензичарима – „CSI: истражитељи из Мајамија”?

Учешће у серији „CSI: истражитељи из Мајамија” прекинуо сам јер су слабо плаћали гостујуће глумце. А за славу ми се не игра у тој врсти серија. Иначе, у мојој кући ТВ је укључен понекад, кад моје ћерке гледају филмове, а ја гледам само спорт. Углавном тенис, јер манијакално навијам за Новака Ђоковића и весели ме сваки успех тога генијалног младића.

Снимали сте филмове са Томом Крузом, кума ваше деце је чувена глумица Ванеса Редгрејв, дружите се и са Шарлиз Терон, Клинтом Иствудом... Да ли себе сматрате звездом?

Ја нисам звезда. Пре свега зато што себе тако не доживљавам. Лакше ми је да будем нормалан, иако понекад трпим када се неко сувише слободно наслања на моја рамена. Што се тиче свих тих холивудских имена која сте споменули, а којих има тако много, да, јесам – снимао сам са њима, јесмо – дружили смо се, али сам са ретко ким постао пријатељ. Холивудске звезде немају пријатеље. Они су толико усамљени да ни себе не препознају.

На Брионима сте направили свој театар. Колико сте везани за „даске које живот значе”?

Било је времена када сам био потпуно позоришни глумац, чак више него филмски. Године 1974. играо сам Хамлета, Ричарда Трећег, Пера Гинта, као и у легендарној представи „Киклоп” редитеља Косте Спаића. Тих година сам почео и сарадњу са Љубишом Ристићем са којим смо, нас неколико његових сарадника, основали КПГТ. Тај театар, прожет свемирском енергијом Љубише Ристића, годинама је био најинтересантнији позоришни покрет у бившој Југославији. Када је почео рат 1991, са мојом женом Ленком Удовички направио сам у Београду „Мајку Храброст” која је била наша антиратна представа, са којом смо желели да смиримо националне тензије међу нашим народима. Ту представу смо организовали мој друг Љуба Тадић и ја као први приватни позоришни продуценти. Театар се звао ППП – предузеће за позоришне послове. У представи су играли још Пера Краљ, Жика Миленковић и Бранка Петрић, као и тада млади глумци Небојша Дугалић и Бојан Зировић, а дечака је играо Никола Ђуричко који је тада имао 12 година.

Данас не постоји нека улога коју бих специјално желео да играм у театру. Зато и радим концерте, то је начин да поново сретнем своју публику уживо и да се дружимо.

Шта је уопште глума за вас?

Глума може да буде свашта. Када је забава, онда је лагана и весела. Када је актуелна и провокативна, онда је тешка и захтевна. Када је дубока и егзистенцијална, онда је болна и опасна. Пролазио сам све те фазе и осећам трагове и ожиљке на телу и у души.

Јесте ли срећни? Шта је био ваш рецепт за срећу?

Рецепт за срећу не постоји. Она не може да се планира. Једноставно те походи или не. Они који сувише притежу и грчевито нешто желе, обично отерају од себе и срећу и успех. Осим тога, срећни су људи који су у свом животу скромни и нису похотни за нечим више од онога што имају. Ја сам својим животом задовољан.

Шта сматрате својом највећом животном победом?

Не слажем своје заслуге и не чувам награде нити било каква друга признања у свечаним витринама. Знам да има доста ствари које сам у животу постигао и на које би требало да будем поносан. Али, након свега, све то сматрам својом грађанском дужношћу. На крају, за једног глумца, нисам био превише сујетан.

------------------------------------------------------------------

Нова књига – „Зелена карта”

Када ћете завршити и објавити нову књигу „Зелена карта”?

Не знам. Заправо, ништа ме не тера да је завршим. Ипак, мораћу поново да почнем да пишем. Тако мало ми још треба да је приведем крају.

Амбасадор – које државе?

Неки медији су писали да се спремате за амбасадора?

А које државе? Можда оне нестварне, у коју је Аристофан повео своје јунаке да са птицама граде свој нови град, тамо негде далеко у облацима...