Рок подмладак без места у медијима

Није много љубитеља рокенрола пустило сузу на вест да се од Нове године укида ТВ емисија „Јелен топ 10”. Мада је избор бендова који су гостовали у емисији понекад био предмет дискусија и оспоравања, ипак јој се може приписати у заслуге да је била једна од изузетно ретких издања у медијима где су се могле чути и младе, још неафирмисане групе. Гашењем емисије њима нестаје још једна, каква-таква шанса да дођу до масовније публике.

Ту ни интернет не помаже. Истина је да сад сви могу на „Фејсбук” или „Јутјуб”, „Мајспејс” или „Бендкемп” да окаче своје песме. Али, то је истовремено и проблем, јер заиста сви то и раде. У том обиљу музике тешко је снаћи се без „водича”, некога ко би упутио на праву страну, скренуо пажњу на бенд који вреди чути. Реклама никоме није потребна као производу који се утапа у већ огромно тржиште. А ни интернет није свима доступан, као што се у Београду понекад заборавља.

– Неко мора да вам препоручи шта да потражите у тој хрпи радова који се могу наћи на интернету. Зато је драгоцена улога класичних медија. Нигде у свету нисам видео да је рокенрол скрајнут као код нас – оцењује Влада Јанковић Џет, ветеран српске рок сцене, водитељ на Радију 202 и деценијски уредник „Демофеста”.

Има и оних који сматрају да рок музика ни не треба бити у националним медијима, јер би то компромитовало њен субверзиван карактер.

– Рокенролу је боље у клубовима и гаражама. Онај ко мисли да од рокенрола живи у овој земљи ионако је у заблуди. То су могли бендови попут „Бајаге” и „Рибље чорбе”, али то је било другачије време. Данас, рок и треба да остане на маргини, тренирајући превратнички карактер док опет не добије прилику да избије у први план – каже Жикица Симић, аутор радијских емисија „Тајанствени воз” и „Доле на углу”.

Такав став у складу је с рокерским тврдокорним правоверјем. Али, амерички или британски независни бендови који се опиру великим медијима и издавачким кућама и репутацију граде бесомучним турнејама по малим местима, постепено привлачећи публику, у бољем су положају од наших група. На тржишту великом попут страних довољно је привући и исти проценат људи који и даље слушају рок у Србији. Посматрано у бројевима, то је већ довољно да се опстане. Са толиком публиком долазе и издавачи који јесу мали у поређењу с тамошњим „мејџорима”, али могу да зараде довољно да би наставили да „гурају” бенд. Исто тако, и релативно мале станице које пуштају такву музику могу да профитирају довољно да би опстали у послу.

– Највише се радујем кад у клубу чујем домаћу песму коју смо вртели у емисији. Често ми се дешавало да ми ди-џеј каже да је први пут чуо код нас. Ако имамо само најмањи делић заслуга за промовисање наше сцене, боља сатисфакција нам не треба – каже Југослав Пантелић, аутор емисије „Јелен топ 10”.

Ако медији изграде добар мејнстрим, и алтернатива, у виду „искренутије” рок музике, доћи ће на место, верује Бојана Вунтуришевић, из бенда „Сви на под”.

– Недавно сам замењивала наставницу музичког у једној школи и деца су ми причала како слушају Цецу, „Амадеус бенд”. Истовремено, кад слушају некога како у „Првом гласу Србије” пева ар енд би, то им се свиђа. Жао ми је што колеге, без обзира на расправе о укусу те емисије, нису подигле глас због гашења „Јелен топ 10”. Сад је био тренутак да се мењају ствари, да не допустимо да то нестане, па нека се и емитовала у термину за порно-филмове – напомиње Вунтуришевићева.

Један од најзаслужнијих за изградњу доброг мејнстрима у Америци, човек који је шездесетих много учинио за промоцију рокенрола, ритма и блуза и соула, био је Ахмет Ертеган, власник „Атлантик рекордса”, иначе дете имућних родитеља, материјално збринут од рођења. Можда је решење да се неко од синова наших богаташа, уместо за фудбал, као што је до сада било, заинтересује за музику и својом сребрном кашиком нахрани будуће српске „Ролингстонсе” или „Цепелине”.

В. Вукасовић