Гвантанамо као америчка „морална катастрофа”

„Забранили су ми да читам ’Злочин и казну’ Достојевског јер он није написао ’Нема злочина, али ће ипак бити казне’, а што би пристајало Гвантанаму. Овде сам по казни провео 4.360 дана а да никада нисам ни за шта оптужен”.

Овако је Шакер Амар прошлог месеца описао своје робијање у казамату у америчкој војној бази на Куби, а његове речи у великој мери се односе и на остале притворенике и затворенике, њих 155, колико их је остало после пуштања на слободу тројице Ујгура последњег дана 2013. године.

Заточеници су доспели у Гвантанамо због сумње да су повезани са тероризмом, али су, са ретким изузецима, тамо и више од десет година, а да никада нису изашли пред судију нити је против њих подигнута оптужница. Више од половине их је ослобођено сумњи да су начинили било какво кривично дело против САД, али их Америка и даље држи иза решетака јер сматра да су муслимански екстремисти исувише опасни да би били на слободи. Авганистанци, Пакистанци, Саудијци и други нису у затвору по слову америчког закона. Тамо су по вољи вашингтонске извршне и законодавне власти и њене политике рата против терора. Земља без политичких затвореника на својој територија постала је тако земља која у иностранству држи најозлоглашенији политички затвор на планети.

Гвантанамо или Гитмо је отворен у америчкој војној бази на Куби пре 12 година вољом тадашњег председника Џорџа Буша млађег. После терористичких напада на Америку 2001, Буш је решио да Америци треба један казнени притвор, мучионица у којој ће се сломити и све признати чак и најгори терористи. Хватани по Јемену, Авганистану и Пакистану, муџахедини, талибани, верски фанатици или просто људи који су били у погрешно време на погрешном месту, пребацивани су на Кубу при чему је у највећем броју случајева било немогуће доказати њихову улогу у 11. септембру или завери против САД. Један од изузетака је планер напада на Њујорк и Пентагон, Калид Шеик Мухамед, који је коначно и осуђен због тероризма против Америке, али не по америчким законима, већ по вољи војног трибунала у Гитму. Невини или криви, тек мушкарци доведени у Гвантанамо су мучени: подвргавали су их електрошоковима и симулацији дављења и лишавали сна да би све признали.

Овако нешто никада не би могло да се деси у Америци, али Гвантанамо није у САД и то Вашингтон ослобађа од одговорности да затвореницима гарантује суђење у оквиру америчког правног система и људска права из америчког устава. Америка заточеницима у Гвантанаму не признаје ни статус ратних заробљеника због чега на њих не примењује Женевску конвенцију о забрани мучења заробљеника. Незаконито довођење људи на Кубу, мучење, неограничено трајање притвора и одсуство судије, запрепастили су свет који је у Америци видео симбол правне државе и људских права. Био је то шок јер се радило о држави у коју су годинама бежали прогањани, средини која је гарантовала верске слободе, земљи која је и странцима на својој територији гарантовала права из америчких закона и основна људска права из устава.

Око 80 заточеника у Гвантанаму ослобођено је сумњи, али остају у ћелијама јер Американци не знају куда да их пошаљу. Ретко која земља хоће да их прими. Последњи пуштени Ујгури кренули су у Словачку. Затвореници неретко не желе кући. Двојицу Алжираца, натурализованих грађана БиХ, послали су назад у Алжир иако су они тврдили да ће им у домовини живот бити у опасности. Такозвану Алжирску крупу чинило је пет Алжираца из Босне које су власти БиХ ухапсиле 2001. да би они годину дана касније били у рукама америчких власти због сумње да су припадници терористичке мреже. Сви су изашли из Гвантанама због недостатка доказа. Најтеже је ослобођене вратити у Јемен јер је ова земља од покретања америчког рата против терора постала база Ал Каиде па према томе и место са идеалним условима да муслимани мучени у Гвантанаму постану фанатици спремни на освету.

Око 90 затвореника штрајкује глађу. Сиријац Абделхади Фараџ, који је 2010. ослобођен сумњи за тероризам, али и даље животари у самици, написао је у писму које је објавио „Њујорк тајмс” да штрајкаче гађају гуменим мецима, прскају сузавцем, туку и коначно везују за столицу да би им присилно увлачили цевчицу са храном кроз нос и грло до стомака.

Због овог писма је угледни лист са Менхетна примио прегршт протестних мејлова. Али није „Њујорк тајмс” једини који је указивао на то да је Гвантанамо срамота Америке, „права и морална катастрофа”. Затвор су осудили Амнести интернешенел, Хјуман рајтс воч, Црвени крст, као и бивши председник Џими Картер. Сви они захтевају да се на Гитмо стави катанац, да се притвореници пребаце у САД и да им се тамо суди по америчким законима уместо по вољи „дисфункционалног војног трибунала којем је немогуће веровати”.

Обама, за време чије владавине нико није одведен у затвор на Куби, поновио је 2013. да жели да закатанчи Гвантанамо. Поводом пуштања последњих затвореника казао је да се радује сарадњи са Конгресом „да би се предузели додатни кораци потребни за затварање затвора”. Досад нису били сарадници. Конгресмени су одлучили да Гвантанамо мора и даље да постоји и да његови „станари” никако не смеју да доспу на тло САД. Две трећине америчких грађана у анкетама истиче да не жели „те људе” у својој земљи. Чланови Конгреса, укључујући демократе, не желе да изгубе изборе тако што ће гласати за долазак затвореника у САД. Тако један од несрећних симбола данашње Америке опстаје упркос томе што њен први човек о Гвантанаму каже да је „његово постојање вероватно регрутовало више терориста широм света него што их је у Гвантанаму затварано”.

Амерички рат против терора са окупираним Авганистаном и Ираком и затвором као што је Гвантанамо само је подстакао стварање нових терориста, што значи да би овај неконвенционални рат могао да траје унедоглед. Затвор намењен противницима америчког виђења света такође би могао да остане отворен годинама, а свакако све док је то воља америчке политике.

Шта то значи за Америку? Јуџин Фидел, председник Националног института за војну правду у САД, казао је да је Гитмо као вид вашингтонске арбитрарне политике лишио Америку угледа у свету и моралног права да остатку планете држи лекције о етици и правди. А за Американце? Они ће и даље дневно издвајати 1,2 милиона долара за одржавање Гвантанама, али ће и плаћати цех у другој валути – имиџу цитаделе слободе.

Јелена Стевановић