СФРЈ – рокенрол сила која себе није поштовала

Ко је имао публику лојалну до фанатизма, ко је био први рокенрол суперстар у Југославији, како је Лола Новаковић зачарала публику, коме је „махала” била дража од светске каријере, како су „ратовале” Силвана Арменулић и Лепа Лукић, зашто је „Бијело дугме” постало категорија за себе, како је Чола постао четврта самоуправно-социјалистичка звезда, само су нека од питања чије одговоре крије књига „Како смо пропевали” Ивана Ивачковића. Обимно дело о Југославији и њеној музици, у издању „Лагуне”, доноси и приче о новом таласу, Џонију Штулићу, Лепој Брени, „Рибљој чорби”, Бајаги, „Екатарини Великој”, Балашевићу, новим примитивцима, новим партизанима, турбо-фолку…

Поред хронике лепих и ружних догађаја у друштву, дискографије, рецензија и цитата из интервјуа звезда југословенске музичке сцене, аутор књиге, новинар, критичар и публициста Иван Ивачковић овом делу дао је и лични печат. Ивачковић за „Политику” објашњава да је желео да направи рекапитулацију живота генерација које су рођене, проходале и одрасле у СФРЈ:

– Хтео сам и да оним генерацијама које су рођене после распада СФРЈ испричам причу о тој чудној, лепој и несрећној земљи, из специфичног угла: кроз историју њене музике. Ово је прича о једној држави и њеном звуку. Врло носталгична књига кроз коју дефилују Ђорђе Марјановић, „Азра”, „Силуете”, Тереза Кесовија и Мишо Ковач, али и Мате Парлов, Драган Кићановић, Ненад Стекић... И Тито, највећа звезда СФРЈ и човек који је у ту земљу увео гламур, а у политику правила шоу-бизниса.

У књизи доминира „Бијело дугме” које је, према речима Ивачковића, један од највећих југословенских симбола, исто колико и тробојка са петокраком или грб са шест буктиња:

– Горан Бреговић је био Јосип Броз Тито југословенског рокенрола. Као што је и Тито био Бреговић југословенске политике. „Бијело дугме” је средином седамдесетих дало идентитет југословенској рок музици и учинило је масовном и утицајном. Музика „Дугмета” није била само одраз друштвеног амбијента него га је и обликовала. Бреговић је форсирао дух југословенства и у томе остао доследан до краја. Зато се распадом СФРЈ морало распасти и „Дугме”: југословенство је тада постало роба за коју више није било купаца– прича Ивачковић.

Аутор подсећа да су за разлику од „Дугмета”, „Рибља чорба”, Бајага и неки други преживели и наставили каријеру:

– Они своје каријере нису тако јако везали за југословенство као Бреговић. Бора Ђорђевић се кроз распад СФРЈ и сукобе тврдо ставио на страну Србије. Парадокс је у томе што је „Дугме” морало да заврши каријеру, а Бора, који је форсирао српство, данас би у Загребу окупио више људи него било који хрватски извођач. Словенци су чак дали „Рибљој чорби” поштанску марку. Популарност „Чорбе” или Бајаге у Словенији и Хрватској је огромна, у чему има и носталгије за Југославијом и ината тамошњим властима које су се показале неспособнима да испуне очекивања грађана. Али, најчуднији је случај Лепе Брене. Она је, као и „Дугме”, била међу највећим симболима СФРЈ, а каријеру је са успехом наставила и после њеног распада, што је доказ њеног смисла за бизнис.

Иако изашла крајем 2013, за књигом „Како смо пропевали” влада велико интересовање, што Ивачковић тумачи потребом оних који су лепши део живота провели у Југославији да се врате у бољу прошлост:

– Али, сведочи и о радозналости оних који за Југославију знају само из прича и не могу чудом да се начуде да је на месту где данас имамо неколико квазидржавица постојала једна велика, лепа и нормална земља, фудбалска и рокенрол сила која је била поштована у целом свету. Нажалост, саму себе није умела да поштује.

------------------------------------------------------------------

Плоче које су мењале живот

Књига „Како смо пропевали”покрива период од настанка забавне музике и рокенрола на овим просторима, преко доминације турбо-фолка деведесетих до актуелног тренутка, што је Ивачковић доживео као изазов:

– Тешко је било проживети сопствени живот испочетка и још једном се суочити са чињеницом да моје земље више нема. Поново сам слушао све те песме, и плоче које су ме васпитале и мењале ми живот који је нестао распадом СФРЈ. Ми који смо одрасли у њој као да смо и умрли заједно са њом и онда се реинкарнирали и наставили са неким другачијим животом.