Зрењанин заборављени град

У већини аутомобила у додатну опрему спадају клима, навигација, звучници, аларм, сталак за мобилни... У мом „југу” додатну опрему чине пет празних балона које пуним водом сваки пут када кренем код маме у Зрењанин. Више их и не вадим из кола, навикнута да ми звецкају позади док се рвем с београдским асфалтом пуним рупа.

Када крећем за Зрењанин, обично свратим код куме, па и од ње узмем који балон. Први пут је била зачуђена, уз коментар: – Па што вучеш толику воду када у продавници има за 100 динара ова од пет литара? Аха. Помножи то са 365 дана у години. И са од три до пет чланова породице. И тако 10 година.

У мојој кући се зна и тачан датум када је овај једини град у Србији, а вероватно и у Европи, добио забрану на коришћење воде из градског водовода. То је било баш ових дана, крајем јануара 2004. године, када је сестра ушетала с „пакетићем” из породилишта, уносећи у кућу све оно што бебе доносе – непроспаване ноћи, прљаве пелене и још једну нову, неочекивану бригу: воду. Како је Нађа расла, тако су се множила и питања на која нико није имао одговор – да ли смемо да је купамо у тој води, да ли има ефекта да се прво прокува, како ћемо да перемо одећу? Питања су се ређала у бескрај, док на крају мама, која је радни век провела у апотеци и све зна о тешким металима, није пресудила да дете неће да има ништа са зрењанинским водоводом, ма колико нас то коштало пара, нерава и времена. А одраслима шта бог да.

Почели смо да купујемо воду у продавници, комбинујући је с водом из сеоских бунара. Мама је прелазила и по 45 километара не би ли сипала воду из околних села, али је онда рачуница за гориво помрсила рачуницу за воду. На читав град је пре неколико година изграђена једна еко-чесма, испред које су непрекидно километарски редови, а онда је и она проглашена неисправном за пиће. Буде ту и свађа, па вас питају из којег сте краја града, а ако одете у село кажу због вас из Зрењанина се нама чесма стално квари.

И тако пуну деценију. „Југо” викендом довози београдску воду, коју, руку на срце, многи у Београду и не пију, сумњајући у њен квалитет, а мама доноси воду када иде у Самош да обиђе своју мајку. Вуче је и из оближње продавнице. Наша мера је најмање пет литара дневно, зависно од бројног стања у кући. Многи не могу себи да приуште тај „луксуз” и пију воду из чесме као што су пили и њихови стари, када се такође причало да вода не ваља.

Нађа ових дана пуни 10 година и схватам да она никада у животу није у својој кући урадила тако нормалну, уобичајену ствар као што је да сипа и попије чашу воде из славине у кухињи. Мама намерно некада попије ту једну чашу скупљу од злата. Каже – не може да издржи, жељна је чесмоваче, ова куповна јој нема прави укус. Још се и шали и понавља ону чувену локалну – овде се од једне чаше и напијеш и наједеш.

Овај проблем није од јуче, одавно се шушка о томе како је баш овде највиши проценат оперисаних од камена у жучи и то међу тридесетогодишњацима. Последње две деценије драматично се повећао и број оболелих од рака, а да није урађена ниједна опсежна анализа утицаја воде на здравље становника ових крајева. И да – Зрењанин није бомбардован, оно мало индустрије више не ради него што ради, тако да отпадају аргументи типа загађење и бомбе. Није све у ваздуху, има нешто и у водоводним цевима.

Зрењанинцима деценијама причају о фабрици воде, странке се смењују на власти, а уместо фабрике расте цена потребна за изградњу од 25,5 до 65 милиона евра. Сад је неко пресудио да је прескупо да се изгради овакво постројење. Шта он, тај који је донео такву одлуку, сипа сваког јутра у чашу? Да ли супу кува куповном водом или салату пере чесмовачом? Како се тушира, пере зубе? Да ли су у гепеку његовог аутомобила празни балони? И за кога прескупо – за Србију, за један град од 80.000 становника, за један дечји живот?

Цела Србија је стала уз Ужице и тако и треба да буде. Зашто је Зрењанин заборављени град? И како је то вода у Србији постала луксуз?

Кажу да су тетке свемогуће. Признајем, ово не могу да испуним, па молим оног који ће да прочита овај број „Политике” и има моћ да у Србији нешто промени, поклони мојој Нађи за 11. рођендан – чашу воде из славине.

Сандра Гуцијан