Ојкача као ратни плен

Познато је да је Хрватска, уз благонаклоно прихватање Унеска, као тобож своју баштину, поставила ојкање (ојкачу) на Листу угрожених вредности културног наслеђа човечанства. Не помињући Србе као вековне баштинике ојкаче, Хрватска је повукла још један недопустиви потез. Она је на Репрезентативну листу Унеска, поставила и бећарац и нијемо (глуво) коло, иако су оба ова елемента културне баштине, најблаже речено, и српски. Хрватска управо номинује и (српску) гангу као своју и ничију више.

Некоректни гест хрватске државе нанео је нови бол на још незацељеној рани протераног српског динарско-крајишког света. На светском плану, крађом духовне баштине, последњег бастиона једног народа, обесмишљавају се живот и опстанак. Тако је најопасније и најдубље етничко чишћење на овим просторима од 1945. године свој завршни ударац добило управо кроз присвајање српске динарско-крајишке баштине.

Осим ретких појединаца и њихових јавних реакција, држава Србија није учинила ниједан корак како би Хрватској указала на ове недопустиве потезе. Може ли нам помоћи фамозна ЕУ, која је у своја недра недавно примила Хрватску?

Као свепрожимајући онтолошки амблем Срба Динараца-Крајишника данас, ојкача је пуним плућима масовно заживела у Војводини и представља репрезентативни пример за препознавање идентитета и континуитета једног крила српског народа.

Поменуто лицемерје Хрватске означава парадигматске случајеве отимачине, прогона и понижења српске културе, а под окриљем Унеска. То не смемо дозвољавати ни по коју цену. Ојкачу, гангу, бећарац и глуво коло морамо номиновати на листе Унеска између осталог и зато што је Хрватска увелико нечасно упетљала своје прсте. То нам омогућава Конвенција Унеска и његов cекретаријат. Што се ојкаче тиче, Србија то може одмах да уради, јер је ојкача уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Нико нас не спречава у томе осим сами себе.

Хрватска је, у ствари, као врсту ратног плена присвојила наведене елементе српског културног наслеђа.

Како је могуће да Хрватска више од једне деценије несметано номинује своје нематеријално културно наслеђе на листе Унеска, а Србија то посматра без речи? И како то да Хрватска има чак више од десет елемената на листама Унеска, а Србија ниједан? Није ли нечији план да нас разбаштини дошао са стране, да се Србима измени свест одрицањем од сопственог корена и традиције?

После најновијег рата (1991–1995), у Србију је дошао огроман број Срба Динараца-Крајишника. Према званичном попису,пристигло је 617.000 избеглица и прогнаника, од којих je највећи број Срба. Од тога, више од пола милиона добило je држављанство Србије. Kao легитимни грађани ове државе, они имају загарантована људска права, па и право да, по Конвенцији Унеска, живе сопствено културно наслеђе.

У историјској генези, важно je поменути и велику државну колонизацијуорганизовану после 1945. Тада je у Србију, нарочито у њен северни део – у Војводину, највише из БиХ, али и из других југословенских република, пристигло на стотине хиљада Срба Динараца-Крајишника. Од тог времена, кроз неколико генерација до данас, на плану нематеријалногкултурног наслеђа, у Србији су развијене многобројне заједнице које негују нематеријалну културну баштину преносећи је с колена на колено и изражавајући тако свест о свом идентитету.

Животне чињенице и непрестана динамика развоја нематеријалног културног наслеђаналажу да ојкача, као поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника, с акцентом на књижевно обиље овог феномена оличеног у десетерачком римованом двостиху, буде схваћенау Србији као примарни елемент за номиновање на Унескову листу репрезентативе баштинечовечанства. Тиме би Србија поступила по здравим принципима Конвенције Унеска, која препознаје значај и мобилни карактер елемената нематеријалног културног наслеђа, и уважава потребу за њиховим очувањем у ванредним околностима. Држава Србија би показала не само природно мајчинско крило заштите, већ би учинила изванредан потез и са правне и етичке тачке.

Књижевник, директор Бранковог кола