Академска норма и академска пракса

Причао ми је недавно један колега, универзитетски професор да су му последњег дана пред одлазак у пензију одузели картицу за паркинг, картицу за лифт и кључеве кабинета. Истог дана скинули су с врата таблицу с његовим именом. Задатак да обави овај деликатан посао добио је од свог шефа асистент коме је, разуме се због таквог поступка и такве журбе, било прилично непријатно. Но, шта је могао човек, урадио је оно што при крају служења војног рока за сваког војника уради четни евидентичар. Раздужио се тако и професор као обичан редов. И он се осећао некако јадно. Вели, себе је видео као муву коју у сеоској кафани, на шареном столњаку убија нервозни гост. Неко ће рећи шта је ту лоше. Човек је завршио радни век и посве је природно да врати оно што сад није његово. Па јесте, тако изгледа, само, универзитетски професор није редов, ни магационер који ради са стварима; он је човек који је стварао нове људе, па зато и није заслужио овакав интелектуални лапот. Постоји и нешто што се зове академска норма, академска пракса и академска пристојност. Сетих се тако да је на мом бившем факултету (Филолошком) постојала пракса да се пензионисаним професорима не одузима право на коришћење кабинета. Чини ми се да и данас на вратима постоје таблице с именима бивших професора. То је тај академски дух, у томе је традиција.

Владају ли се наши академски кругови, наши факултети по тим неписаним правилима? Рекао бих како где, али више је оних којима баш није стало до „уштогљене” академске норме. Видео сам више оних који на предавања долазе у неким бенкицама, у бермудама, све показујући своје мушке атрибуте – длакаве и мишићаве ноге; видео сам и такве који обуку одело, вежу кравату, а онда чарапе у контрабоји и сандале! Многи од њих кажу како се тобоже угледају на Запад, па је зато сасвим нормално да на часу грицкају крекере и држе ноге на столу.

У контактима са студентима на консултацијама они опште у стилу: „Шта ћеш, бре”, уз обавезно ТИ. Они су ВИ, а студент је ТИ. Лично сам се уверио да се на неким факултетским седницама академски дискурс срозао до кафанско-кочијашког. Један врли колега је тако свог противника називао кафанским клуподером, буџаклијским адвокатом, незналицом.

Понекад се питам да ли су на таквим факултетима икад постојали академски дух и академска норма. Склон сам да све то правдам стањем у држави, државним ресурсима и такозваном елитом. А како би и постојао тај невидљиви дух ако су се многи наши факултети уселили у предратне затворе, средње школе, среска начелства, спонзе, мензе и бараке. Својевремено је и велики Балзак, у свом роману „Чича Горио”, описујући пансион Вокер, запазио да „заудара воњем који нема имена у људском језику”. И у овим набројаним неприличним местима која су сада факултети и универзитети, са сличним воњем, природно, не може заживети академски дух. Ту се некако најбоље башкари неакадемски језик, завист и етички кодекс гомиле. Па све, ето, зависи од труда вишњих – неки су од својих факултета врло брзо направили ћепенке, магацине и кафетерије. Можда се и онај кабинет поменутог колеге испразнио за неки магацин готове робе. Дакле, ако ово прочита тај мој колега, унивезитетски професор и пензионерски приправник, знам да ће му бар мало бити лакше. Уосталом, и мене можда чека слична судбина. O tempora o mores.

Универзитетски професор