За камате – годишњи род пшенице и кукуруза

Данашње економско стање у Србији најбоље одсликавају следеће чињенице: иностранству Србија дугује 27 милијарди евра. Према иностранству и домаћим (читај: ино) банкама републички јавни дуг је 20 милијарди евра, што директно, што по гаранцијама за јавна предузећа. Банке ове паре нису дале само да им се враћају, већ да им се уредно плаћају камате.Само по основу камата, планирано је да се из републичког буџета у овој години плати 114 милијарди динара, или милијарду евра. То је више од десет одсто укупно планираних расхода буџета Републике за 2014, или 12 одсто укупно планираних буџетских прихода. Ако имамо у виду да једногодишњи род 1,7 до два милиона тона пшенице и 3,5 до четири милиона тона кукуруза на светској пијаци вреди мање од милијарду евра, јасно је колики терет је пао на пореске обвезнике.Доспели смо дотле да држава само за камате сваке године плаћа вредност укупног једногодишњег рода пшенице и кукуруза!

Колика су издвајањаза камате најбоље потврђује чињеница да је у буџету за 2014. за рад и укупне трошкове 16 министарстава, владу и председника Републике (без МУП-а, Министарства одбране и 114 агенција, фондова и управа), планирано 106,7 милијарди динара.

Народна банка Србије, при томе, држи 2,2 до 2,5 милијарди евра девизних резерви у три реномиране европске банке по годишњој каматној стопи од 0,1 одсто. Истовремено се држава Србија задужује код иностраних банака по годишњој каматној стопи од седам до осам одсто. Гувернер Народне банке Србије прима 600.000 динара месечно, док је платапредседникаСрбије 168.000, а председникавладе 162.000 динара.

За продају свих друштвених предузећа од 2001. године до данас, укључујући у то и продају акција у власништву Акцијског фонда, наплаћено је нешто више од 3,5 милијарди евра, ито је преливено у републички буџет и потрошено, уместо да је употребљено за „лечење“ привредних субјеката који имају тржиште.

Србија не зна шта да ради саЖелезаром „Смедерево”,а ништа мање проблема нема ни с презадуженим: ЈП „Србијагас”, ЈП „Путеви Србије”, „Железнице Србије”, „Галеника”, АД.

Власти ДОС-а и пост-ДОС-а растурилесу 91 пољопривредно-индустријски комбинат, иако су они ималихиљаде хектара земљишта,фарме,кланице,млекаре, а неке од њих и уљаре, пиваре, винарије, производњу алкохолног и безалкохолног пића, шећеране. На тај начин задат је смртни ударац српској пољопривреди друштвеног (државног) сектора.

Заустављање производних капацитета у земљи одразило се на цветање увоза и пад извоза. У периоду 2001–2012. годинау Србију је увезено робе у вредности од128 милијарди евра,а извезено62 милијарде,па је укупан робни дефицит66 милијарди евра, или просечно шест милијарди евра годишње.

Србија је прихватила обавезу да за три године донесе законе по којима ће страни грађани и иностране фирме моћи да купују пољопривредно земљиште под истим условима као наши држављани и правна лица регистрована у Србији, иако неке земље ЕУ имају одложени рок за такве прописе.

Најбољи показатељ пропасти домаћих производних капацитета из реалног сектора показује буџет за 2014. годину, чији се приходи по основу пореза на додату вредностпланирају у износу од 430 милијарди динара, али две трећине се односи на ПДВ на увозну робу, а само једна трећина на робу произведену у земљи.

За 159 предузећа у реструктурирању и њихових 96 зависних друштава, чије су обавезе на почетку 2013. биле 4,8 милијарди евра, са 55.560 запослених дошао је последњи рок – 30. јун 2014. (још 30 недеља) да буду продати, или да им се уведе стечајни поступак. Проблем је у томе што од 2001. године, када је донет Закон о реструктурирању, министри привреде, односно економије, ништа озбиљно нису радили на „лечењу“ ових некадашњих гиганата. У загрљају неолибералне хоботнице, или у последњих 13 година вођења бећарске економије, како је сликовито назива проф. др Јован Душанић, Србија је доведена на руб пропасти, а зато нико до данас није одговарао.

Директор Института за економско-правне експертизе